ZABORAVLJENE STRASTI | ✔️

16. Prošlost

Dušica

Iako nismo bilu blizu jedno drugog, Nikola je bio moje jutro, dan, veče i noć. Non stop sam mislila na njega. Zamišljala sam kako bi nam bilo lepo da tokom cele godine živimo u blizini jedno drugog. Ponekada sam plakala što mi je tako daleko, ali on bi me utešio i pružio najnežnije reči, svakog dana kada bismo pričali preko telefona.

Moja opčinjenost Nikolom je išla toliko da sam mami i tati predložila da srednju školu upišem u Beogradu, a ne u Užicu kao većina Kremanaca.

"Jašta Dušice! Nego šta nego Beograd!", reče Nadežda kada sam joj rekla moju ideju, pa onda pogleda prema plafonu, verovatno zamišljajući da gleda u nebo, pa doda: "Gospode, šta sam ti kriva da imam ovako glupu ćerku? Ko skula neka hoće da se vuče po Beogradu."

"Majko, samo sam pitala! Ne moraš odmah vikati", odgovorim joj besno. Stvarno sam mnogo besna, jer moram da tajim za Nikolu svima u kući, mada sam sigurna da nana Gospava nešto zna.

"A šta bi joj falilo da ode u veliku varoš, a ne iz jednog sela u malo veće selo?", namerno podbada majku nana.

"Što je Užice selo? Bolje da je u manjoj čaršiji, pa da lepo i dalje pazi kako se ponaša, a ne ko neke kada odu u grad pa se promene za sto osamdeset stepeni. Postanu glavne profuknjače."

Naravno, nana se opet nadovezala na majku i tako su njih dve još dva sata vodile raspravu da li je Užice selo ili ne, dok sam ja bila razočarana što mi nije prošao plan da srednju školu upišem u Beogradu.

Nikola

Dušica je za mene ostala jedna i jedina. Nije me niko interesovao. Nađa mi je dosađivala u školi prvih mesec dana, ali je posle i sama skontala da nisam zainteresovan za nju, pa me je pustila na miru. Naravno, razglasila je svima kako Džoni više voli dečke, pa su me i ortaci iz kraja zezali. Kako sam ikada mogao da budem sa tom glupačom?

Mislim da su moji počeli da provaljuju da mi je Dušica više od drugarice, ali me ipak ništa nisu ispitivali. Samo su se zadovoljno smeškali. Dan kada im je Dušicin i moj status postao jasan je bio kada su mi saopštili da ipak nećemo moći na zimu da idemo na Taru, jer tata ima neki seminar na Kopaoniku, pa da bi mama i ja bili blizu njega, idemo sa njim. Ne treba da vam kažem koliko sam bio razočaran što neću moći da zagrlim i poljubim moju Dušicu.

Mnogo mi je bilo teško kada sam to rekao Dušici, a ona je odmah počela da plače. Tada sam proklinjao kilometre što ne mogu makar da je zagrlim i utešim.

"Džoni, stvarno te je baš briga što se sviđaš Jasni?", pita me začuđeno moj školski drug i komšija Darko.

"Da, stvarno me je briga", odgovorim više iznervirano jer niko od mojih ortaka ne shvata da smo Dušica i ja u ozbiljnoj šemi.

"Džoni, to je Jasna bre!!! Starija godinu dana od nas i loži se na tebe. Bio bi legenda generacije da smuvaš devojku koja je u srednjoj dok si ti još u osnovnoj!"

"Briga me!" Stvarno ne mogu da skapiram šta je njima toliko čudno što imam vezu na daljinu. Zašto im to toliko smeta? "Prestanite više da me ispitujete takve stvari ili ću prestati da dolazim kada se okupljate." Ovom izjavom zapečatio sam usta svim svojim ortacima. Valjda su sada skontali šta mi znači Dušica.

Prošla je zima, proleće i napokon dolazi leto. Upisao sam se u Matematičku gimnaziju. Tata je bio presrećan kada je video da sam drugi na listi. Mama je odmah zvala svu rodbinu da im javi kako je njen jedinac rasturio prijemni. A ja sam samo čekao vesti od Dušice da mi kaže da li je i ona upala u gimnaziju, ali u Užicu. Posle skoro dva sata čekanja, telefon je zazvonio. Sva srećna mi je saopštila da je i ona upala u Gimnaziju. Toliko sam bio ponas na nju i radostan što ćemo ovo leto definitivno istinksi uživati. Nagovorio sam mamu i tatu da uopšte ne idemo na more i oni su pristali.