ZABORAVLJENE STRASTI | ✔️

11. Sadašnjost

Dušica

Gledam u Nikolino udarcima unakaženo lice dok me on posmatra skroz zabezeknuto. Uzela sam vlažne maramice i čisti mu posekotinu na usni koju mu je napravio Veljo. Već oko pet minuta tapkam maramicama lice, kao da će ga to nekim čudom vratiti u normalnu, a on me samo gleda i ćuti.

Njegov pogled nije ni topao ni hladan, već kao da ne može da veruje da sam tu ispred njega. Da ga nije možda Veljo udario u glavi, pa možda zbog toga doživeo neki manji potres mozga?

"Dušice", izgovori tiho, a onda me samo bez ikakvog upozorenja ili nagoveštaja zagrli. Kao malu devojčicu privuče me na svoje široke grudi. Prislonim glavu tu i čujem kako srce koje sam volela i slomila kuca, a onda me poljubi u teme glave. Biti ponovo u njegovom zagraljaju je neprocenjivo osećanje. I priznajem da sam se na trenutak opustila, zaboravila na sve ono što se u prošlosti desilo, tako je prirodno naći se pripijen uz Džonija, ali onda mi sadašnjost opali šamar jer se setim Anike. Koliko god ova zagrljaj delovao nevino, Nikola i ja znamo da to nije, a verovatno i naši drugari u kafiću. Zbog toga napravim prvi korak i odvojim se od njega.

"Dobro je da ti je bolje", kažem samo da bi nešto kazala i prekinula ovaj trenutak pun emocija. Njega kao da je moj potez povredio, ali hvala Bogu neće da pričamo o tome, već me bez uvijanja pita: "Dušice, jel te Veljko ikada zlostavljao?"

Sada sam ja zabezeknuta. Pre nego što išta progovorim, jer sam zaista u šoku od njegovog pitanja, on još doda: "Slobodno mi možeš reći."

"Samo ne znam kako si to zaključio. Naravno da nije. Veljko možda jeste bez bontona, ali nikada, nikada, ne bi digao ruku na ženu." Stvarno sam besna. Bez obzira kakav Veljko bio i to što nema trunke pristojnosti, u suštini nije loš čovek.

"Pa možda sam to zaključio iz toga što si cvilela da ti pusti ruku, a on nije ni trepnuo nego te je i dalje vukao", besno mi odgovori. Šta je on sada besan?! Valjda ja treba da sam besna zato što se potukao.

"Nemoj tu da mi se duriš, ja sam ta koja treba da se duri."

"Zašto bise ti durila?", sada ustane sa stolice i spusti lice do mog, tako da me gleda pravo u oči. Hvala Bogu, muzika je puštena ponovo na normalnu jačinu i svi su se vratili svojim čavrljanima tako da na nas, malte ne, niko ne obraća pažnju.

"Možda zato što te nisam toliko videla i ti dođeš i potučeš se sa Veljom", ne znam ni sama zašto ali postajem svesna cele situacije i žao mi je što je Nikolino lice ovakvo kakvo je i što će takav morati kod Anike. Boli me i to što je sa Anikom. Shvatam da sam ljubomorna kao pas. Suze su mi se skupile u očima.

Nikola

"Izvini, Dušice, ne znam šta mi je bilo." Lažem je, jer znam dobro šta mi je. Dođe mi da isečem Velju na delove samo zato što je takao Dušicu, a kamo li što ne ume da ceni to što je imao takvu devojku pored sebe.

"Ne, Nikola, ne razumeš. Vidim ti u očima taj osuđujući pogled što sam uopšte bila sa njim, ali treba da znaš da je bio i više nego pažljiv prema meni. U veoma teškom trenutku je bio uz mene. Na kraju se zaljubio u drugu ili šta već i jedino što nije bilo kako treba to je bilo to što me je prevario."

Da li je moguće da moja Dušica prelazi olako preko prevare? Devojka koja je znala samnom satima da se raspravlja samo što sam jednom izjavio da fudbal nije za žene. Šta joj je konjina uradila da u njoj ubije onu borbu žensku i vetrenost koja ju je krasila. Znam da prepiranjem ništa neću postići, pa ne želim više da pričam o Seljovom bontonu.

"Hajmo kod ostalih", samo to kažem.

Veljo nije uspeo da nam upropasti veče, svi smo popili po koju više. Slušamo stare kafanske hitove. Kreće pesma "Ružo rumena" i pogađe me pravo u srce. Uzimam razbijam jednu čašu, a potom zagrlim Dušicu i krećem da pevam dok je gledam u te njene divne oči koje su mi ovih godina toliko falile. Dušica se samo smeši, a pojma nema da sam ovu pesmu već godinama naručivao u svakoj kafani kada bih se opustio uz alkohol. Pesma je uvek bila zbog nje... Kao i većina ostalih, da se ne lažemo sada. I dok je gledam kako se lepo smeši i njene te divne okice, ponesu me emocije, zagrlim je, sklonim joj kosu sa jedne strane vrata i poljubim je tik ispod uveta gde je nekada obožavala da je obasipam poljupcima. Pod rukama osetim kako se ukočila, ali ne mogu da stanem da pipam svojim usnama tu svilu od njene kože. Jedva se suzdržavam da je i ne liznem.

Dižem glavu, naslonim je na njeno čelo, zatvorim očim, pa samo tiho prošaptam:

"Izvini."

Njeno disanje se ubrzava i verovali ili ne, iako je ne gledam, već samo osećam pod prstima kako joj koža gori, kako joj se telo blago trese i dah ubrzava, za mene to postaje nešto najerotičnije što sam ikada osetio. Taman kad skupim hrabrosti da svojim usanam dotaknem njene i da me bude baš briga što je to u kafiću, Vera skače na nas i grli nas. "Mili moji, 'ajde da nazdravimo!"

Dušica

Nikada nisam bila toliko zahvalna Veri kao što sam ovog trenutka. Dobro je da se pojavila i prekunila ovo šta god se desilo između Nikole i mene. Pijan je i ne zna šta radi. Sutra bi se sigurno pokajao, ma još i večeras čim bi se vratio kod Anike.

Zbog toga odmah uzimam čašu i nazdravljam sa Verom i Milicom, koja je tu odmah pored mene. Nikola nazdravlja sa Nešketom i nešto se zeza sa Petrom. Dobro je da je sve opet u normali. Posle trećeg ili četvrtog nazdravljanja, Vera mi šapne:

"Šta je to bilo sa Nikolom?"

"Ne pitaj, Vera. Ništa dobro."

"Dušice, ne skida oči sa tebe. Idi kod njega. Da mene tako gleda ne bih se dve minute mislila."

"Vera, Nikola ima devojku koja ga čeka u kući na Tari."

"Pa šta?! Ti si mu prva ljubav i to je ono što je veće od bilo koje devojke. Uostalom da je ona ona prava, on večeras ne bi bio ovde", onda mi se nasmeje, pa pozove Nikolu rukom, a on odmah priđe. Šta li je sada naumila? Strah me je i da pomislim, jer ništa moralno sigurno nije.

"Džoni, jel tako da je Dušica lepša sa ravnom kosom?" pita ga kroz cerekanje, a on pre nego što je odgovorio na njeno pitanje oblizao je svoje usne, zatim donju ugrizao, pa rekao: "Dušica je uvek najlepša. Čak i da je u džaku i dalje bi bila vrh riba."

"Onda Džoni ti treba da staneš na moje mesto, a ja odoh do Nešketa i Petra." On joj samo namigne dok ona odlazi, pa me gleda sa blagim osmehom.

"Dušice, zašto si pocrvenela?"

"Verovatno od vrućine u kafiću, pošto ventilacija ovde super radi... Ako uopšte ima ventilaciju. U Beču skoro svaki lokal ima", a onda on prinese svoje usne blizu mog uha: "Neke stvari se ne menjaju. Kaga god si nervozna, počinješ da bleblećeš bez prekida." Onda napravi pauzu, a ja osetim njegov dah na mom vratu. "Samo mi nije jasno zašto si nervozna, jer ipak sam to samo ja, Dušice. Tvoj Nikola."

Moj Nikola? Kako to lepo zvuči, ali samo što on nije moj, već od Anike. Ne znam odakle mi hrabrosti, valjda zato što sam popila malo više, stavim svoja oba dlana na njegove obraze i polagano ga mazim palčevima. Njegova usne su blago otvoreno, nema više onog osmeha, sada je na njegovom licu samo vidljiva želja za grehom. Lagala bih kada bih rekla da ista želja nije zapalila i moje telo, ali jednostavno ne mogu to da uradim, ma koliko god to htela, jer samo zamišljam kako bi to slomilo ljupku riđu devojku koju sam upoznala danas. Samo zbog toga se nateram da kažem: "Nikola, ti odavno nisi više moj."

"Ne, Dušice, varaš se. Bio sam i ostao samo tvoj." Kako je to rekao zagrlio me je jako i opet poljubio u teme, dok mi rukom gladi leđa. Posle nekoliko trenutaka me pusti i kaže: "Još sam u šoku što sam uopšte naleteo na tebe i što sam sada ovde sa tobom. Izvini ako nekad pređem granicu." Potom ode do šanka da poruči još jedno piće.

Nikola

Svakim atomom svog uma i tela se borim da ne uzmem Dušicu u ruke i odvedem je negde gde ću biti sa njom nasamo. Toliko želim da ljubim to izvajano telo da me to po malo plaši. Njena pojava budi u meni pećinskog čoveka koji misli da ima pravo na posedovanje Dušice.

Dok gledam u nju i razmišljam šta bi bilo kad bi bilo. Tipa da je izvedem ispred i poljubim ili ovde pred svima, jer znam da ne bi imala snage da prekine poljubac. Malo pre dok sam joj ljubio vrat njeno telo je vrištalo da nastavim dalje. Moje razmišljanja prekida Petar.

"Džoni, jel ono tvoj Tojotin džip parkiran kod motela?"

"Da, što?" Petar me pogleda suosećajno i tiho doda: "Možda bolje da vidiš sam."

Guram se kroz masu do izlaza, a onda se uputim prema motelu. Već iz daljine vidim da nešto nije kako treba, a kada priđem bliže moje sumnje su potvrđene. Neko mi je razbio  šoferšajbne. "Veljko, jebem ti sve po spisku!"