ZABORAVLJENE STRASTI | ✔️

12. Prošlost

Nikola

Dušica je postal veoma čudna i to me mnogo boli. Kao da joj više nije stalo da provodi vreme samnom. Dok sve ostale uspevam da šarmiram, nju moja pojava očito nervira... Više se malte ne i ne družimo sami. Uvek je neko još tu sa nama, a meni toliko fali da sa Dušicom ćutim.

Kada god sam došao kod nje u Kremna da prespavam, Vera je uvek bila sa nama. Ona navodno nikada nije mogla da dođe na Taru, ako još neko od drugara ne krene sa njom. A i kada bi došla, to je više bilo ne bi li ispoštovala neka stara vremena nego što joj je zaista stalo da bude samnom.

Znam da je njena majka i više nego ponosna na Dušicu što je stavila distancu između nas. Teta Nadežda smatra da je to časno, jer Dušica je ipak devojka sa sela, kojoj reputacija sve znači. Iskren da budem, nikada, ali nikada, nisam na Dušicu gledao kao na neku devojku koja se priprema za udaju, već na nekog ko će svojim šarmom osvojiti sve i da je njena budućnost daleko od ovog sela između Zlatibora, Tare i Šargana.

Nađa me zove svaki dan iako sam i više nego otresit prema njoj, a nekoliko puta sam joj i rekao da nemam vremena da pričamo jer mi je društvo tu, ali Nađa je uporna devojka. Ako sam ja taj zbog kojeg će se njena popularnost bolje kotirati u školi, ona bi me trpela, pa makar joj svaki dan govorio koliko je glupa.

Par puta se zadesilo i da je Dušica tu kada je zvala i tada sam naročito bio grub sa Nađom, ne znam zašto sam to radio, možda jer mi se čini da je to Dušici prijalo ili sam to samo umislio... Moja najbolja drugarica nije ništa komentarisala, samo bi zajedno sa ostalima kulturno sačekala da spustim slušalicu i nastavimo gde smo stali pre nego što nas je Nađa prekinula.

A onda početkom avugusta se sve promenilo...

Dušica

Prvi je avgust i Sava, Petar, Neša, Vera, Milica i ja smo došli kod Nikole na Taru. Krenuli smo ujutru sa mini busom koji vozi radnike hotela „Omorika" na posao i sa njim treba da se vratimo večeras u devet.

Prepodne smo šetali po trim stazi, išli okolo hotela, pa smo se baš umorili. Posle smo svi došli kod Nikole kući i ispružili smo se po garnituri. Pustili smo da gledamo film koji smo svi voleli dok smo bili mađi, „Sam u kući". Jeli smo kiflice koje nam je spremila teta Sara pre nego što je otišla do Bajine Bašte u nabavku. Posle desetak minuta od kad smo pustili film, telefon je zazvonio.

"Dušice, 'ajde se ti javi. Najbliža si telefonu", kazao je Nikola.

Ustajem i javljam se misleći da su moji ili teta Sara, ali to je bila ona! Kada sam rekla "izvolite", ona je zbunjeno pitala da li može dobiti Nikolu. "Naravno. Nikola!"

"Izvini, a ko si ti?", pita iznervirano.

"Dušica, Nikolina drugarica."

"Izvini, a kakva si ti to drugarica kada ja prvi put čujem za tebe? Daj mi Nikolu!" Nikola me ni jednom nije pomenuo Nađi? Bitno je da priča svima ovde kako sam mu najbolja drugarica, a u Beogradu mi i ne pominje jer me se stidi! Besno mu dam slušalicu i odem na sprat u njegovu sobu.

Ne mogu da verujem koja sam ja glupača. Mislila sam da ono njegovo pismo menja sve između nas, a na kraju saznam da Nikola ne samo da nije ni mislio na mene kada bi bio u Beogradu, već sam mu toliko nebitna da me nikom nije ni spominjao. Plačem kao malo dete kada bi mu neko uzeo omiljenu igračku.

Nije prošlo ni tri minute kada je Nikola otvorio vrata od sobe. "Dušice, šta je bilo? Šta ti je rekla? Nemoj da plačeš, molim te", govori mi dok pokušava da me zagrli, ali sam se izmakla. Ne želim da budem u njegovom zagrljaju.