ZABORAVLJENE STRASTI | ✔️

19. Sadašnjost

Dušica

Ulazimo u kuću i ispustim uzdah olakšanja kada vidim da Anika nije tu. Stvarno ne znam kako bih je pogledala u oči. "'Ajde Nikola. Srpemi se ili šta već hoćeš, pa da krenemo prema Bajinoj Bašti u nadi da ćemo naći neku apoteku da radi."

On kao da me ne sluša već se uputi do frižidera gde je jedan papir prikačen magnetom. "Izgleda nećemo morati da idemo. Anika je u Bašti. Zvaću je i rećiću joj da svrati do apoteke. Samo trebaš da mi kažeš koje tačno tablete koristiš", pogleda me upitno, a ja se pitam da li je normaln. Verovatno je primetio moju zgranutu facu, zato što me je skroz zbunjeno pitao: "Šta ti je?"

"Šta šta mi je? Kako te nije sramota da pitamo Aniku da mi kupi tablete? Ceo put se borim sama sa sobom kako da joj se pojavim pred očima, a ti bi još da joj tražiš da mi kupi antibejbi pilule", spustim glavu jer ne mogu da verujem u šta se pretvorio moj Nikola. Dečko koji je bio tako osećajan i dobar, a pre svega je znao da ceni ženski rod.

"Dušice, a što bi me bilo sramota da pitam Aniku da kupi jebene tablete?" iznervirano će on. Podignem glavu i vidim da je zbunjen, ali i besan. Međutim, na njegovom licu ne vidim ni trunku kajanja.

"Jel ti to mene zajebavaš? Kako možeš i da pitaš što bi te bilo sramota? Da li si ti stvarno toliko postao bezobrazan i besoćajan da bi nazvao svoju devojku da pitaš da meni uzme tablete? Pa nije ona toliko glupa da ne može da sabere jedan plus jedan!", sada vrištim, a dok pričam Nikolino lice se iz besnog menja u veselo, a kada sam završila uhvatio se za stomak i smejao se kao lud. To me još više izritira. "Stvarno si ko neko dete!"

Priđe i zagrli me, a ja krenem da se istrgnem iz tog zagrljaja. Neću da budem u zagrljaju ovakvog Nikole, hoću mog starog dobrog Džonija.

"Ljubavi, prestani da se koprcaš i saslušaj me" i ne znam zašto, pogledam ga u oči. Verovatno zato što me je nazvao 'ljubavi'. Šta ću, tipično sam žensko koje pada na ovakve reči.

"Anika mi nije devojka", i to je momenat kada doživim šok, a to se verovatno videlo na mom licu, jer je Nikola bez trunke smeha rekao: "Anika mi je najbolja drugarica. Zauzela je tu poziciju posle tebe."

"Ali mislila ... sam ", skroz me je pogodila ova informacija da ne znam ni šta da kažem.

"Pogrešno si mislila", kaže Džoni i pusti svoje usne na moje. Njegove usne su moj nektar. Ljubimo se tako lepo i polako da bi posle poljubac prerastao u gladan i strasan. Počinjemo oboje ubrzano da dišemo i toliko mi je žao što moram prekuniti ovaj strasan tok. 

"Nikola, trebaš da zoveš Aniku", kažem dok pokušavam da to izgovorim normalnim glasom, a ne ovako njanjavim. Njegovo čelo i dalje stoji prislenjeno na moje, oči su mu zatvoreno, pa samo tiho promuklo kaže "dobro".

Nikola

Jedva sam došao sebi posle poljupca sa Anom. Ovaj je, za razliku od prethodnih, bio čista ljubav i strast sa obe strane. Usne su joj tako tople i meke... i tako dobro mirišu da još uvek nisam u stanju da koristim svoj mozak. Držim telefon i ne znam šta da pritisnem da dođem do Anikinog broja. Kako joj su se usta samo pratila moj ritam, ma nije to ni moj ritam, to je naš ritam. Ruke mi se osećaju prazno jer ne drže više nju oko struka i ne miluju joj udubljenje na dnu leđa... A tek zvukove koje ispušta.... kao da me se ne može zasititi... Nikola, zovi Aniku!

Nekako odem na pozive i pritisnem Anikino ime. "Hej Anči, jel si još u Bašti?.... Super, treba da mi učiniš uslugu. Da odeš do apoteke i kupiš tablete za dan posle... Čekaj sada ću ti dati Dušicu, pa će ona bolje da ti kaže šta joj treba", i pružim telefon Dušici, a ona se istog momenta zacrveni ko paprika. Bože, koliko je slatko to što je stidljiva.