Psychotic (Serbian Translation)

Chapter 39

Ship ime za Rose I Harry je je Rorry. Tako je napisala Natali na početku ovog dela. 

_______________________________

Ovo je Wickendale, mentalna ustanova za umno obolele kriminalce. I ludilo je upravo ono što  je ova. Žena.  Otrcana, unezverena devojka je jdnostavno luda. Nije razlikovala tačno od netačnog. Bila je zbunjena. Njena uniforma i ovo mesto su samo dokazivali da je ona nepouzdana. Bilo bi teško poverovati da bi takve reči došle sa njenih usana. I to što poznajem Harija tako dobro,trebalo bi mi dati to poverenje da kažem da su joj osude lažne. Štagod da je uradio bilo je užasno, da bi to poremetilo misli ove žene.

Ali zašto onda,kada je podigla prst prema Hariju,zašto sam osetila blagu rupu u stomaku? Zašto su moje grudi rasle i padale sa teškim udisajima i zašto mi je srce brže lupalo?

Znala sam Harija i volela sam Harija. Verovala sam mu. I želela sam da odbacim reči te devojke kao laž. Samo sam želela da klimnem glavom i odem. Nisam želela da joj verujem, ali nešto kao radoznalost je bockalo iznutra i zadržavalo me od toga.

''Šta je uradio?'' Pitala sam. Moj glas je tih tako da nas neko ne bi čuo.

Ženina tamna kosa je bila oko njenog lica u masnim, raštrkanim pramenovima kada je klimnula klimnula glavom. ''Nešto užasno. Ne bih smela da kažem. Samo se drži dalje od njega.''

''Neću se držati dalje od njega ako mi ne kažeš'' Neću prihvatiti njen odgovor i otići. Bila sam umorna od isključivanja od tajni koje su sakrivena u zidovima Wickendalea, i nisam imala vremena da čekam okolo odgovore.

Uzela je drhtav udah u svoja pluća i videla sam duboko plavo pomeranje u njenim očima. Usne su joj se razdvojile kada je trebala progovoriti i moje srce je skočilo u naslućivanju otkrivanja istine. Ali njene misli i govor je bio zaustavljen i jedino pomereanje je bilo u njenim očima. Raširile su se od straha ili nečeg drugog što je iza mog levog ramena. Pratila sam njen pogled i poskočila, Harijevo telo je odmah do mojeg. I žena je pobegla.

Pogledala sam u Harija dok mi srce pulsira, jako lupa u grudima zbog prethodnog straha. I to je bilo te sekunde, pre nego što je pacijent otišao i pre nego što je pogledao u moje oči,ja sam videla to. On je gledao u nju. Njegove oči su bile usmerene na njeno lice i uhvatila sam jedva neku varnicu,ali bilo je tu; upozorenje. Pretnja na neki način. Kao da joj pogledom govori da ode i u tom delu sekunde on je bio stari Hari. On je bio maska onoga što je nosio dok sam još bila medicinska sestra i dok je on bio pacijent, pre nekoliko meseci u kafeteriji. On je bio preteći kriminalac užasnih zločina, koji prevlači svoju ruku preko preko moje butine ispod stola. I kao što sam se tada plašila njega, tako ga se plašim i sada zbog beskrajnosti kojje su njegove oči imale u toj kratkoj sekundi.

Ali onda su mu oči ponovo postale svetle,okretajući glavu prema meni. Vratio se u normalu u trenutku. ''Hej,'' pozdravio je. ''Ko je to bio?'' I ponovo je bilo tu ispod njegovog tona. Jedva postojano, ali znala sam ga dovoljno dobro da to prepoznam. Bio je na ivici iako je pokušao da sakrije to.

''Zašto ti meni ne kažeš,'' rekla sam. Nisam mislila da mi glas bude smanjen, ali sama pomisao na njega da je uradio nešto monstruozno kao što je ta žena rekla,istinito ili ne, čini me malo odbrambenom.

''Kako to misliš?''  pitao je. Pomalo iznenađen ali ne toliko koliko bi trebalo.

''Ona te se uplašila. Ali,stvarno uplašila.

Slegnuo je ramenima. ''Ona misli da sam oderao tri žene,naravno da je uplašena.''

''Nije to,'' rekla sam,odmahivajući glavom. ''Zvučalo je kao da si joj nešto uradio kad si bio ovde prvi put. Nešto još dok si bio dete.''

Oči su mu zasijale sa malom brigom, ali to se brzo isušilo. ''Ne znam o čemu je pričala. Mislim, nisam bio najbolje dete ali nisam nikome davao razlog da me se plaši.''

Dugo mu nisam odgovorila.

''O čemu misliš?'' Hari me pitao.

''Ni o čemu,'' rekla sam i odmahnula glavom da oteram odvratne misli. Odjednom sam se osetila sebično. ''Žao mi je, znam da nisi ništa uradio. Ona je samo-bilo je čudno. Ne znam.''

''Rouz,u redu je,'' Hari je uveravao. ''Bilo bi čudno da ne pitaš. Ali, žena je luda, ko zna o čemu je pričala.''

''Da,'' složila sam se,klimajući. Ali ne mogu zanemariti ono što su mu oči držale pre par minuta.

''Hajde,'' Hari je rekao i nasmejao se, pokušavajući da osvetli atmosferu. Spustio je ruku preko mog ramena odpozadi, polako ih stezajući da ukloni napetost. Vođena sam prema dva stalka gde smo radili i moje brige su počele da blede zbog njegovog zadovoljavajućeg dodira.

''moraš mi pomoći sa ovim,'' Hari je rekao, mislići na sliku. Moje oči su skenirale platno. Bila je tamno plava boja preko dna i svetlo plava preko vrha. I naravno, slučajne crne pruge od pre par minuta kada sam kroz šalu povukla preko njegovog rada.

''Šta je to?'' Pitala sam. Njegova usta deluju zbunjeno, zgranuta mojim pitanjem.

''To je zalazak sunca na moru. Pogledaj, na vrhu je nebo,a na dnu je more.''

''Da,definitivno ti treba moja pomoć,'' složila sam se,pokušavajući da potisnem smeh. Slika je užasna.

Izdahnuo je kao da se rugao. ''Tako kritična,'' rekao je, polako odmahivajući glavom, izvlačeći još jedan osmeh od mene. I nastavili smo, ali ne baš da radimo na slikama, Hari se šalio dok smo nastavili da se smejemo i pričamo kao ranije. Ispod te čarolije bile su varnice u njegovim očima i rupice na njegovim obrazima, osetila sam očajanje koliko ga volim. Ali ispod našeg smeha i zadirkivanja, reči bezimenog pacijenta nastavile su da me bockju u mislima.



Slikarska terapija je prekinuta, i šetnja do ćelije je bila puna događaja u odnosu na ostale. Prvo sam mislila o onome što mi je rekla žena pacovske kose. Znala sam da previše analiziram, nešto čemu sam sklona veoma često i to sa sam samo trebala da verujem Hariju. Ali moje misli ne bi plutale negde drugo, bez obzira koliko ja pokušavala. Bilo je zaglavljeno u mogućim i nemogućim objašnjenima. U u većini mojih misli došla sam do zaključka. Prva je da je Hari lagao. Možda neko ko nije ja, neko ga nije znao tako dobro, možda je dozvolio da signali proklize. Ali uhvatila sam taj harijev pogled prema devojci, način na koji se pokolebao kada sam ga pitala za to i naćin na koji je žena izgledala neosporno i veoma uplašeno. Drugo je bilo da ima mnogo složenih delova koje su činile Harija. Pojavio se kao opasan i uznemiravajuć na početku. I samo zato jer ga volim i jer me voli nije učinilo da to nestane. On je to zamaskirao,ali negde ispod toga,verovala sam da je on bio dobra osoba. Naravno da nije imao dobru prošlost,i uradio je neke loše stvari. Možda neke od tih stvari su pogubljene kad je bio dečak. Možda je to prozrokovalo stah kod pacijenta. Ali on me je takođe spasao od Normana, od Džejmsa, od g. Helmen i od mene same više puta nego što mogu da izračunam. Videla sam ga više puta kao otmenog i nesebičnog.  Pa,šta god da je uradio ili ne, i dalje ću ga voleti. Morala sam samo da zanemarim prošlost i da verujem Hariju. I bila sam ubeđena da ću saznati šta je uradio toj ženi i kada saznam,voleću ga isto.

I kada sam došla do tih zaključaka,još jedan događaj je zauzeo mesto. Tomas, jedan od nekoliko radnika koji još treba da me vidi u ovoj uniformi i svoj toj slavi, bio je na dnu hodnika. Prošao je pored mene i mog čuvara kojem još ne znam ime. Prošao je i gledao je u pod. On nema pojma šta ja znam o njmu i kako je on odveo Džejn u smrt jedva nekoliko sati pre.