Moje pravo ja ✔️

Moje pravo ja 01

Nina

1

Prvi dan na fakultetu i već sam se osećala potpuno izgubljeno. Nisam imala još ni prva predavanja, a već mi je bilo muka od svega. Ja ovo neću moći i ne znam zašto sam uopšte pokušala. Imala sam dva meseca da pronađem mesto gde ću živeti, barem jednu osobu sa kojom je podnošljivo provoditi vreme, jednu osobu koja se zna snaći na ovom fakultetu i posao kojim ću moći da izdržavam sama sebe kako bih mogla mojim roditeljima dokazati da ovo nije samo neki hir. Uspela sam da provedem dva meseca u hotelskoj sobi koju sam platila novcem mojih roditelja, upoznala sam tri osobe od kojih ni jedna ne zna ništa o snalaženju na fakultetu i predmetima koje ćemo pohađati, ni jedno od njih troje nije bilo osoba sa kojom je podnošljivo provoditi slobodno vreme. Dogovor sa mojim roditeljima je bio sledeći, kartica koju oni finansiraju se ukida danas, ja keša nemam jer da sam uzela keša da imam da preživim oni bi to znali, a ja nisam planirala da im dam to zadovoljstvo. Kupila sam knjige i sve što mi je trebalo od školske opreme, na karticu, jer su tako mogli da provere šta kupujem, ali ostatak sam trebala već sama obezbediti. Imala sam siguran posao u firmi svog oca i oni nisu razumeli niti podržavali moju želju za daljim školovanjem. Smatrali su to gubljenjem vremena jer bih do vremena kada završim fakultet već znala sve što treba da znam o vođenju kompanije koja bi svakako meni ostala. Problem je bio u tome što mene nije zanimalo da se bavim knjigovodstvom i nije me zanimala ekonomija. Drugi problem je bio što moji roditelji nisu razumeli zašto ja želim da studiram informatiku. Zato je dogovor bio kakav je bio i ja sam izgubila bez da sam čestito počela. Martin, Filip i Alisa, pomenute tri osobe koje sam poznavala, se nisu ni pojavili na fakultetu prvog dana predavanja, a ja sam tumarala hodnicima kao izgubljen slučaj što sam očigledno i bila. Nisam želela da proveravam da li je moj otac stvarno ugasio moju karticu i ostavio me bez prebijene pare, ali bila sam gladna, bila je pauza za ručak i sedela sam okružena ljudima koji su pričali u želji da se bolje upoznaju, jeli su između rečenica koje su razmenjivali i smeškali se preko šolja kafe koje su me mamile više nego hrana. Iznervirano sam izvukla knjigu iz torbe i podigla je kako bih sakrila pogled na sve ljude koji su bili sposobni da steknu prijatelje, koji su imali hranu i kafu. Možda mi brže prođe ovaj dan ako se izgubim u knjizi. Čitala sam je već sto puta pa će biti teško da se udubim jer mi oči same preleću preko reči, ali kao što nisam imala para za hranu, nisam imala ni za nove knjige, a onih deset koje sam ponela sam pročitala više od deset puta jer nisam imala pametnija posla za ova dva meseca jer sam nesposobno razmaženo derište.
,,Izvini..."
Spustila sam knjigu iznervirano jer sam bila uverena da će me neko naterati da se sklonim od stola koji sam zauzimala sama bez hrane, a bilo je mesta za četvoro. Volela bih da je Taša ovde, da nije udaljena tri stotine kilometara i studira likovnu umetnost. Ona je uspela da dokaže svojim roditeljima da to može, Taša se uvek snalazila u svemu dobro, Taša je sigurno već imala deset ljudi koji su je obožavali. Nedostajala mi je neverovatno.
,,Izvini, da li je slobodno?", konačno sam fokusirala pogled na momka smeđe talasaste kose. Gledao me je zlatnim očima smešeći se preko tacne na kojoj je bila njegova hrana i kafa. Budi ljubazna Nina, možda ti da kafu. Taša bi umela da se izbori za kafu.
,,Koštaće te kafe", odgovorila sam i osmehnula se što sam ljubaznije mogla. Nadam se da mi se na licu nije videlo koliko sam očajnički želela tu kafu i društvo. Delovao je starije, verovatno je znao da se snađe na ovom fakultetu. Dobro bi mi došla pomoć, a njegov osmeh je govorio da je dobra osoba. Znala sam da je ovo jedina prava prilika koju ću imati i ulila sam svu svoju tvrdoglavost u svoj osmeh jer ako ovaj dečko ode sa njim će otići moja volja da ostanem ovde i mogu se uvaliti u stolicu u firmi svog oca. Već sam videla svoju sudbinu u toj užasnoj stolici kada je dečko podigao obrve zbunjen mojim zahtevom, a onda ih je nabrao tužno.
,,Ima četiri kašičice šećera u njoj. Svi stolovi su puni, samo kod tebe ima slobodnog mesta. Očajan sam i gladan, kupiću ti tri kafe ako me pustiš da sednem tu", odgovorio je i klimnuo glavom ka kafi kao da mi se izvinjava što ju je pošećerio, a ja sam sada znala da je on znak. On jeste bio poslat da mi vrati volju. Zgrabila sam kafu sa njegove tacne i otpila gutljaj zahvalno, ko god on bio pio je savršenu kafu. Mogu ostali da se stresaju pri pomisli koliko ja šećera uvek stavljam u kafu, ali ovaj dečko je znao pravu dozu. Ispravio se iznenađen mojim uzdahom zadovoljstva što sam uzela gutljaj njegove preslatke kafe.
,,Savršeno. Možeš sesti."
Spustio se nasuprot mene i odmeravao me zadivljeno iako ja nisam skidala pogled sa kafe koja mi je vraćala volju za život.
,,Nisam nikada video da neko uzme gutljaj moje kafe i ne oseti potrebu za povraćanjem", progovorio je i naterao me da podignem pogled i slegnem ramenima iako sam klimala glavom sa razumevanjem.
,,Ne podnosim ništa ljuto, gorko ili preterano kiselo, ali ne mogu živeti bez kafe", objasnila sam i nasmešila se. Ne znam zašto sam mu se smešila kao zaluđena tinejdžerka, ali jesam to radila, a on mi se osmehnuo zauzvrat. Imao je lep osmeh, a bio je lep i bez toga. Zašto je sedeo sam sa mnom?
,,Gde ti je društvo?", pitala sam iako sam bila svesna da to nije normalan tok razgovora, ali ako je ovo neka opklada društva gde on treba da zavede i ostavi brucoša, ja neću učestvovati u tome. Nije ni trepnuo na moje pitanje što je značilo da ili nema savesti ili dobro laže jer nije bilo drugog objašnjenja.
,,Gde je tvoje društvo?", pitao je i ja sam bila svesna da sam bila prelaka meta za takvu opkladu i upravo sam mu dala razlog da mi postavi pitanje kojim će poveriti koliko sam zapravo laka meta. Nisam poznavala nikoga, a sve više sam bila ubeđena da ona tri idiota ni ne idu na ovaj fakultet.
,,Danas mi je prvi dan na fakultetu, nisam odavde, a moji prijatelji studiraju na drugom fakultetu", moja jedina prijateljica studira na drugom fakultetu, u drugom gradu, ali on to ne mora znati odmah.
,,Danas mi je prvi dan na trećoj godini i moj prijatelj je uzeo godinu dana studija u inostranstvu. Trebali smo ići zajedno, ali ja nisam mogao da priuštim sebi godinu dana bez posla", odgovorio je i slegnuo ramenima, ali se videlo da mu je neprijatno što mi je upravo rekao da mu je ovo treća godina na ovom fakultetu, a imao je samo jednog prijatelja. Prijatelja koji je otišao bez njega.
,,Zar nemaš druge prijatelje osim njega?", pitala sam nemoćna da se zaustavim.
,,Mislim da bi mi trebala reći barem svoje ime ako želiš već toliko da zađeš u moj privatan život", nasmešio se i nakrivio blago glavu. Nisam više bila sigurna koju igru igra, ali nisam videla ništa loše u tome da mu kažem moje ime.
,,Nina", odgovorila sam i pružila mu ruku preko stola. Prihvatio je moju ruku i protresao je blago pre nego što mi je odgovorio.
,,Alen i imam poznanike, ali ne volim da mešam pojam poznanik sa pojmom prijatelj. Zato sam i odlučio da priđem devojci koja sedi sama. Pomislio sam možda ni ona ne voli preterano ljude."
,,Nisi pogrešio Alene. Ne volim ljude i ne verujem ljudima i pošto nemam prijatelja ovde kao ni ti biće mi zadovoljstvo da ne volimo ljude zajedno", predložila sam smešeći se iskreno ovaj put. Svideo mi se Alen i već sam znala da će mi prijati njegovo društvo. Jedna stvar sa moje umišljene liste je precrtana onog momenta kada se zakikotao na moje reči i klimnuo glavom. Pružio je tacnu sa hranom ka meni, a ja sam stavila kafu koju mi je poklonio na sredinu kako bismo je mogli deliti kada već on nudi da podelimo njegovu hranu.