Moje pravo ja ✔️

Moje pravo ja 11

Alen

1

Probudila me je zvonjava i mrmljanje. Otvorio sam oči i video da oba moja telefona zvone, bilo je sedam sati ujutro, nije mi bilo jasno šta se dešava uopšte. Dok sam uopšte stigao da vidim ko me zove Maja je nešto progunđala i udarala dlanom po mojim telefonima kako bi ih ugasila, ali sam uspeo nekako da dođem do privatnog telefona jer me nije bilo trenutno briga za poslovni, Oskar me je zvao na privatni. Nešto zajebano se desilo.
,,Dođi odmah kod mene", nije bilo pozdrava, nije bilo ničega i najvažnije i najgore od svega, rekao je kod mene, ne kod nas. Sve u meni se zaledilo iste sekunde.
,,Da li je Nina dobro?", pitao sam i tek onda shvatio zašto sam uopšte paničio, Oskarev glas je bio suzdržan, ali je bilo očigledno da je bio slomljen i samo Nina je mogla to izazvati. Nešto se desilo. Već sam bio na nogama i koračao ka ormaru dok sam čekao odgovor, čuo sam i da je Maja uzdahnula iznervirano i želeo sam da mogu da je iz kreveta izbacim direktno na ulicu.
,,Dobro je. Samo... Molim te dođi", mislim da je prekrio slušallicu rukom jer par sekundi nisam čuo ništa. Mogao bih se zakleti i da je pio, ali nisam nameravao da postavljam pitanja, nešto očigledno nije bilo u redu. ,,Vesna ti je već kupila kartu za let, nemoj pakovati ništa, samo dođi."
,,Dobro, nazvaću je samo da vidim kada imam let i krećem čim se obučem", odgovorio sam očigledno zbunjen, ali da je želeo da mi objasni situaciju, objasnio bi mi je. Maja je progunđala nešto iznervirano, nisam bio siguran da li je to zbog činjenice da sam rekao da idem ili zato što je moj poslovni telefon opet zazvonio.
,,Ugasi telefon, sve telefone i dođi direktno kod mene. Čarli će te sačekati na aerodromu."
Šta se jebeno desilo?!
,,Dobro, vidimo se za par sati. Biće sve u redu", odgovorio sam i čuo da je uzdahnuo na moje reči. Neće biti sve u redu i bilo je sve teže utišati onaj mali glasić u mojoj glavi koji je znao šta se desilo. Oskar je prekinuo vezu, a ja sam odmah pozvao Vesnu koja mi je u dve rečenice objasnila na koji aerodrom da idem i da me kola već čekaju, takođe mi je odmah rekla da joj je žao, ali nije rekla o čemu se radi i ona je bila tužna. Ugasio sam telefon iste sekunde i navlačio na sebe trenerku kada sam se setio da je Maja još uvek tu.
,,Nina?", pitala me je iste sekunde kada sam se okrenuo ka njoj. Podigla je obrve i napućila usta uvređeno, možda bi mi to i bilo slatko pre, ali sada me prosto nije bilo briga.
,,Oskar je i ne moram ti se pravdati. Iskreno nije me ni briga što si i uvređena. Možaš ići i ne moraš se vraćati", odgovorio sam sasvim smireno jer me nije bilo briga i delu mene je laknulo. Ne znam zašto sam uopšte dozvolio da mi bude bitno to što ona misli, da ja moram izbegavati Ninu zbog nje. Nina i Oskar su bili najvažniji i ne mogu da verujem da sam dozvolio da moram da pravdam nekome to.
,,Molim?", pitala je i podigla se u sedeći položaj dok sam ja već gasio telefon. Stajao sam kraj nje, ali nisam ni skrenuo pogled ka njoj kada sam odgovorio.
,,Možeš odjebati iz mog života. Nije me briga za tebe i tvoje mišljenje, nije me briga što ti se ne sviđa Nina. Nije me briga da ti objašnjavam gde idem i zašto idem, jer ti nisi važna. Ako me Oskar ili Nina zovu da dođem, makar to bilo da im otvorim teglu ja idem i nije me briga šta ti misliš o tome, jer bi oni isto uradili za mene. Pošto ti ne možeš razumeti to ja ću ti reći da za tebe nema mesta u mom životu. Zato odlazi."
Ustala je negde na pola mog govora i teatralno grabila svoju odeću, ali ja sam pakovao laptop i telefone u torbu, ako je verovati Oskaru neće mi trebati ništa više. Novčanik... Okrenuo sam se oko sebe i zgrabio pantalone sa poda. Strpao sam i novčanik u torbu i to je bilo to. Stavio sam torbu na rame i video da se Maja posebno trudi da se sporo obuče, mislila je da će me to izvući iz takta, ali nije me bilo briga. Nije me bilo briga sve i da mi razbije ceo stan nakon što odem, ali ja idem.
,,Ostavi ključ kod Vesne ako hoćeš, ako nećeš ne moraš, poslaću svakako nekoga da promeni bravu", prokomentarisao sam dok sam izlazio iz spavaće sobe. Nisam razumeo šta je odgovorila jer sam zatvorio vrata za sobom i nisam se okretao.

Sleteo sam osećajući nervozu u svakom deliću svog tela. Mislio sam da ću povratiti, ali nisam imao šta da povratim jer nisam ništa stavio u usta od kada sam se probudio pre šest sati. Bio je ovo najduži let u mom životu i nije pomoglo to što sam video na ulazu u aerodrom dvadesetak novinara. Šta se jebeno dešava? Video sam Čarlija i dva momka iz obezbeđenja. Čim sam prošao kroz izlazna vrata zaleteli su se na mene sa pitanjima i mikrofonima, ali su me momci iz obezbeđenja dohvatili i držali čvrsto između sebe dok su gurali novinare koji su se drali na mene jednoglasno. Nisam mogao ni da pohvatam šta me uopšte pitaju, nekakav novac, donacija? Šta?
,,Oskar je rekao da ne odgovarate na pitanja. Ignorišite ih", progovorio je Čarli koji je išao iza mene. Nikada u svom životu se nisam osećao ovoliko sitno i bespomoćno. Kako da odgovorim na pitanja kada nemam pojma šta se dešava? Došli smo do kola brže nego što sam verovao da je moguće. Čim su me ugurali na zadnje sedište jedan momak se stvorio sa moje leve strane, drugi je seo na sedište ispred mene, a Čarli je već sedeo na svom mestu i palio auto.
,,Šta se dešava?", pitao sam kada je buka novinara nestala, u mojim ušima je zujala tišina. Poludeću ako mi neko ne da nekakav odgovor.
,,Žao mi je Alene, nemam odgovore koje tražite", odgovorio je Čarli i odmahnuo glavom, ali sam u retrovizoru video da je nabrao obrve tužno.
,,Misliš ne smeš da mi daš odgovore koje tražim", konstatovao sam, a on je uzdahnuo i klimnuo glavom bez reči. Moraću sačekati da vidim Oskara. Plašilo me je to što čak ni u privatnosti svojim misli nisam mislio da ću videti Ninu.

Vožnja je protekla u tišini, što se nije moglo reći za ono što sam zatekao ispred Oskareve i Ninine kuće, na stotine novinara, policija... Policija?! Čarli je uterao auto u dvorište, a ja nisam čekao da se on uparkira kako bih otišao u kuću. Izašao sam iz kola dok je on zatvarao kapiju i otrčao ka kući. Utrčao sam u dnevnu sobu i zatekao Oskara kako sedi u fotelji sa čašom u jednoj ruci i cigarom u drugoj ruci. Delovao je izmoreno i pijano. Dva policajca su stajala ispred njega. Oni su me postali svesni pre nego što me je Oskar primetio.
,,Molim Vas sačekajte u drugoj prostoriji", obratio mi se plavokosi policajac, a ja sam bez svoje volje podigao obrve iznenađen njegovim zahtevom.
,,Uđi Alene. Imaju pitanja i za tebe", progovorio je Oskar, nije me ni pogledao, ali je znao da sam ja tu. Prišao sam mu ne skidajući pogled sa policajaca koji su očigledno negodovali što je Oskar rekao da uđem. Nije bilo šanse da me izbace, bio sam potreban Oskaru, a ne postoji zakon koji bi me sprečio da budem uz njega kada sam mu potreban.
,,Šta se dešava?", prošaputao sam kada sam stao kraj Oskara, ali on mi je samo pružio čašu sa pićem.
,,Gospođica Solak je nestala", odgovorio mi je policajac, onaj smeđokosi koji je delovao kao da je juče izašao sa akademije. Skrenuo sam pogled na Oskara iste sekunde dok su mi se noge polako oduzimale, spustio sam slobodnu ruku na njegovo rame i popio gutljaj pića iz čaše koju mi je dao. Bilo je to neko jako piće.
,,Nije nestala, otišla je", odgovorio je Oskar besno, kao da je ovo rekao hiljadu puta i kao da mu je svaki put otkinut deo tela zbog toga. Znao sam da je tako jer sam osećao isto.
,,Zašto su svi njeni računi ispražnjeni i zašto se njen deo kompanije prebacio na vas dvojicu onda?", pitao je isti policajac i posmatrao nas naizmenično, a ja sam nakrivio blago glavu ka Oskaru koji je uzdahnuo umorno.
,,Rekao sam vam ovo već deset puta. Otišla je i neće se vratiti, donirala je sav svoj novac što možete proveriti, a svoj deo kompanije je prebacila na nas jer smatra da je to naše svakako. Rekla je da joj ne treba ništa od svega ovoga."
Sranje... Sranje! Ona nije samo otišla, ona je otišla zauvek. Neću je više nikada videti. Znao sam to, osećao sam to u svakoj ćeliji svog bića. Poželeo sam da udarim Oskara, želeo sam da ga pošteno izubijam od batina jer sam mu rekao da će se ovo desiti. Jebeno sam mu rekao! Stisnuo sam njegovo rame besno.
,,Da li je neko pričao sa Tašom?", pitao sam jer je ona mogla znati gde je Nina otišla, ona je mogla potvrditi ovo. Ona je jedina mogla da me delimično umiri sada.
,,Gospođica Sanić je već odgovorila na pitanja našim kolegama, kao i roditelji gospođice Solak. Ovo je standardna procedura. Razumemo da nije prijatno, ali roditelji gospođice Solak su zabrinuti i mi moramo da obavimo naš posao", objasnio mi je plavokosi policajac smireno i jeste me umirilo to što Oskar očigledno nije u nikakvoj nevolji. Osim onoj koju je sam sebi stvorio jer me nije jebeno slušao.
,,Taša može da je nazove, ona će vas uveriti da je Nina u redu. Oskar je očigledno umoran i nije mu sigurno do ovoga sada. Njegova verenica ga je ostavila, a vi ga maltretirate", namrštio sam se besno jer su me naterali ovo da kažem. Nije moglo biti stvarno, prosto nije. Znao sam da jeste, ali nisam želeo da verujem da jeste jer nisam imao pojma šta da radim. Ovo će uništiti Oskara, ovo će uništiti mene, a nemam pravo ni da mislim na to.
,,Ostavila je telefon kako bismo mi imali njene poslovne kontakte. Ne može je niko nazvati", objasnio je Oskar na šta je smeđokosi policajac podigao obrve nadmeno.
,,Onda imate sve odgovore. Ako nešto čujemo obavestićemo Vas. Sada Vas molim da nas ostavite jer ovo je bio dug dan, a kao što možete primetiti imamo posla pored svega što se desilo. Gospođica Solak je uradila nešto što moramo da pređemo sa našim pravnim timom, a ako nemate više osnova za pitanja, moraćemo pozvati pomenuti pravni tim", obratio sam se policajcima jer je bilo jasno da je Oskaru odavno već dosta pitanja, a oni nisu imali prava da ovo rade. Da su mislili da je nešto zaista uradio ne bi ga ispitivali kod kuće već bi ga odveli u stanicu. Znao sam da sam u pravu kada su obojica klimnuli glavom i pozdravili nas.
Čim su se vrata za njima zatvorila Oskar je ugasio cigaru i spustio lice u svoje dlanove. Nisam mogao da pretpostavim koliko je bio na granici da pukne, ali sam znao to sada jer je zaplakao, a to je bilo nešto što ja nikada nisam video. Voleo bih da sam imao prava da uradim isto, ali nisam, zato sam pustio Oskarevo rame i spustio ruku na njegove lopatice.
,,Biće sve u redu", nisam lagao, moraće biti u redu.