Moje pravo ja ✔️

Moje pravo ja 37

8

Nedelje su prolazile i ja sam se navikao i na novi život i na to da mogu da volim Ninu kako hoću, navikao sam se čak i na to da ću postati tata i da idem u kancelariju jednom mesečno iako Nina nije više mogla ići sa mnom. Znao sam, vrlo dobro sam znao da ono što je Nina nazvala samo mogućnost i da će sve biti u redu, ali ja sam znao da ću biti u sred posla u kancelariji kada me nazove i kaže mi da se porađa. Tako je i bilo naravno, jer prosto sam bio budala koju je ona mogla na sve nagovoriti, nisam morao dolaziti, morao sam tek za dve nedelje, ali je ona rekla da je bolje da odem ranije nego kasnije i sada sam sedeo u kancelariji i slušao njen glas kako mi sasvim smireno govori da počelo u toku noći i da je zvala Martu i da je sve u redu i da ne trebada brinem i da ne žurim jer ću stići na vreme, a ja sam želeo da vrištim na nju. Nisam ni trepnuo, čim sam spustio slušalicu uzeo sam ključeve od kola i izašao iz kancelarije, Anđela me nije ni zaustavila da me pita gde sam pošao, siguran sam da mi se na licu videlo tačno šta se dešava. Oskar sa druge strane, Oskar je samo nastavio da hoda za mnom i smešio se svima kraj koga smo prošli, nije se raspravljao sa mnom dok nismo stigli do mojih kola, a onda je pokušao da otme moje ključeve i malo je nedostajalo da se po prvi put ikada potučemo.
,,Alene, svi nas gledaju, daj mi ključeve", prošaputao je kao da razgovara sa nerazumnim bićem, što nije daleko od istine, bio sam nerazumno biće trenutno. Nina se porađa, ja sam učestvovao u stvaranju tog bića, sasvim sam siguran da moram biti tamo i to ne samo zbog Nine, želeo sam da budem tamo sada.
,,Oskare, Nina se porađa i ako me ne pustiš da odem sada ja ću ti slomiti ruke i nos pa neka svi pričaju o tome narednih godinu dana i misle da smo se potukli jer je dete zapravo tvoje. Trenutno me nije briga sve i da jeste, ali ja moram ići sada", odgovorio sam odmeravajući njegovo lice da vidim da li će moju pretnju shvatiti ozbiljno jer sam i te kako bio jebeno ozbiljan.
,,Nisam rekao da ne možeš ići, samo ne možeš voziti. Zato mi daj ključeve pa možemo ići jer ti si bio tamo za mene kada sam ja bio van sebe dok se Mina porađala i ja ću biti tu za tebe makar mi stvarno polomio ruke i nos jer nije da želim samo da budem tu za tebe, želim da budem tu i za Ninu. Zato te poslednji put molim da mi daš jebene ključeve jer tako mi svega udariću te pre nego što ću te pustiti da voziš u ovom stanju, da ne pominjemo da ću te ubiti ako propustim da budem tamo kada ti u ruke daju Damjana."

Pet sati kasnije utrčali smo u bolnicu, pet sati... Oskar je vozio kao ludak i nije mi smetalo ni jedne sekunde jer nisam razmišljao o ničemu. Možda je moj auto gotov nakon ove vožnje, ali ništa nije bilo važno jer smo stigli do porođajne sale i nismo ni stigli da popričamo, samo smo ušli unutra i videli je kroz staklo. Medicinska sestra je vrištala na nas dok smo mi obojica navlačili na sebe zelena odela, istinu za volju pokušala je da nas zaustavi, pokušala je da nas pita koji je od nas dvojice otac i Oskar je gledao mene verovatno očekujući da ja kažem ono što je bilo očekivano da kažem, ali ja sam želeo da on bude ovde i malena ženica nas nije mogla zaustaviti kada nas je Nina videla i nasmešila se. Sve je isparilo iz mojih misli, sve osim njenog lica okupanog znojem i više od svega sam bio presrećan što je Oskar ovde jer nas troje smo zauvek povezani, zauvek ćemo voleti jedno drugo i ništa nas neće rastaviti, ništa. Znao sam to sada, bio sam uveren u to jer prvo što je Nina rekla jeste da bi volela da su i Taša i Mina ovde, ali da je presrećna što je Oskar uspeo doći. Skrenula je posle toga pogled na mene i ja nisam mogao da prestanem da je gledam sve dok nisam čuo prigušen plač, Nina je skrenula pogled sa mene, a ja sam i dalje gledao nju, ona je stvorila novi život. Spustili su mali vrišteći smotuljak na njene grudi i ja sam ga tek tada video i sve misli su mi bile fokusirane na svaki detalj njegovog malog lica. Kasnije sam saznao da su posle pola minuta Oskara izbacili, kasnije me je Nina zajebavala za sve što sam joj tada rekao, ali je bila ganuta, znao sam to, samo nije očekivala da sam ja u stanju govoriti toliko ljigavo romantične stvari. Da budemo iskreni nisam ni ja mislo da bih mogao izgovoriti, čak ni posmisliti takve bljuvotine, ali tada, u tom momentu nisam znao kako da joj opišem koliko je volim, koliko sam joj zahvalan i koliko sam bio savršeno srećan u tom momentu.

Moja mama i Ninini roditelji su došli rano sledećeg dana. Marta i ja smo bili sa Ninom i svo troje smo samo piljili u Damjana satima pre nego što su oni uneli haos u sobu. Želeo sam sve da ih izbacim napolje jer je Marta izašla bez reči, ali nisam mogao to da uradim zato sam se smešio i zahvaljivao se na čestitkama i lepim željama, Nina je radila isto. Držali smo se za ruke dok su držali Damjana u rukama naizmenično i blago smo stiskali dlanove svakih par sekundi, Nina je nekoliko puta prešla rukom preko moje podlaktice i to je izazvalo osmeh na mom licu jer je mislila isto što i ja. Želeo sam da uzmemo Damjana i nestanemo, ali naravno da nismo mogli to uraditi. Sreća jeste bila u tome što ni jedno od njih troje nije planiralo niti moglo da ostane iako su nam najavili posete i mislim da će nam tada biti lakše. Osećao sam se užasno što mi je laknulo kada su nakon samo dva sata koje su proveli sa nama izjavili da moraju ići ako misle stići kući pre mraka. Još gore sam se osećao što mi je laknulo kada se Marta vratila, ali ta žena je... Ne mogu rečima opisati koliko mi je značila zbog Nine, ali prestao sam zavaravati sam sebe da se radi samo o tome šta je uradila za Ninu, radilo se o tome da sam je obožavao. Oskar nas je nazvao to popodne da proveri kako su Nina i Damjan, obavestio nas je da je kući sve u redu i da nas čeka. Tih par dana u bolnici smo proveli sluđeni i zaljubljeni u malo stvorenje koje niko od nas nije još uvek poznavao, na momente sam morao sebe podsetiti da je on moj, naš. Bio je Božić kada su ih otpustili iz bolnice i mislim da su bili srećni što su se rešili nas četvoro jer Marta nije bila žena sa kojom se možeš zajebavati i znala je kako pogoditi živac, zato smo oboje mogli biti kod Nine i Damjana koliko god smo želeli. Meni je bilo drago kada smo se odjavili iz hotela u kojem smo delili sobu, nisam mogao da zamislim koliko je Nini laknulo kada je izašla iz one užasne sobe. Trebalo nam je tri i po sata umesto dva da stignemo do kuće jer sam ja vozio dovoljno sporo da sam bio uveren da bih u gradu dobio kaznu za kočenje saobraćaja, ali ovde nije bilo saobraćaja tako da mi niko osim Nine nije prigovarao, ali biću proklet pre nego što bih ugrozio njihove živote. Da sam bio fizički u stanju gurao bih auto polako, ali nisam bio u stanju i iskreno sam se plašio da će me Nina ubiti ako uskoro ne stignemo kući. Već sam počeo i sam sebe da nerviram jer sam želeo da stignem da okitim sve pre večere i želeo sam da Marta stigne napraviti Božićnu večeru, želeo sam da stignemo sve kako bi ovo zaista bio savršen dan što je već bio, samo sam želeo da dodajem što je više moguće jer sam bio toliko jebeno srećan. Čim smo prišli kući video sam Martin auto, Oskar je došao njime i iskreno sam bio malčice razočaran što nije barem okačio božićne sijalice, još više bio sam besan na sebe što se nisam setio sam to da mu kažem, ali nije bilo važno, ostao je, trebao je otići svojoj porodici, ali je čekao moj auto. Čim sam se parkirao izleteo sam iz auta kako bih mogao preuzeti Damjana, Marta je pomagala Nini i po prvi put došli smo kući kao porodica. Kako sam to pomislio nedostajale su mi Mina i Taša. Nisu mogle dođi naravno, Dora je bila mala još uvek, Taša je bila sa Minom jer je Oskar bio ovde. Kuća je bila otključana pa smo ušli tiho u mrak jer smo svo troje mislili isto, Oskar je verovatno spavao, ali onda se čulo tiho klik i svetla su počela da igraju, a ja sam ne razmišljajući prebacio ćebence preko Damjanovog lica. Stajali smo ukočeno na vratima dok su Oskar, Taša i Mina, koja je držala u naručju Doru, stajali u sred dnevne sobe kraj božićnog drveta i smešili nam se. Trajalo je samo par sekundi pre nego što je Taša prešla preko stolića za kafu kako bi došla do mene, kako bi mi ukrala Damjana. Malo je reći da je ovo bio najbolji Božić u mom životu, želeo sam da ovako provedem praznik svake godine, a poznavajući našu malu čudnu porodicu bio sam ubeđen da je ovo početak nove tradicije.