Moje pravo ja ✔️

Moje pravo ja 33

4

Ponedeljak je uvek bio haotičan dan, mogao bih reći da je bio manje ili više haotičan od kada je Vesna radila sa mnom, zavisilo je od toga da li je ona napravila neku grešku. Nije paničila i to je bilo dobro, ali trebalo nam je pet puta više vremena da ispravimo grešku dok ju je ona tražila nego što bih ja to uradio sam. Razvoj naših programa je bio sistem koji smo samo Oskar i ja znali, siguran sam da postoje drugačiji i jednostaniji načini, ali mi smo oduvek radili tako i Vesna je bila upućena u to, ali ona je sve učila drugačije i sada smo se snalazili tako što sam ja učio od nje kako bih njoj mogao objasniti ono što ona treba da nauči od mene. Učila je brzo i nisam joj mogao rečima opisati koliko dobro napreduje, mislim da je ona moje pohvale pripisivala tome što se meni žuri da odem, ali ona je stvarno bila dobra i njene ideje su bile genijalne. Uveravao sam je da ima tim ispod sebe, da svaku grešku može prebaciti njima da je oni reše, to jeste bio njihov posao, ako nije rešivo onda treba da se obrati Oskaru i tek ako njih dvoje ne mogu to da reše, onda treba da se obrate meni. Nije problem dakle bio u njenoj sposobnosti da nastavi moj posao, problem je bio u pravnim stvarima i u tome što je trebala biti zamenik glavnog direktora. Navikla je da radi ispod mene i navikla je da rešava stvari na drugačiji način, ali kada si generalni direktor ili zamenik generalnog diretkora moraš da brineš o milion stvari jer ti upravljaš životima ljudi koji rade za tebe. To je bila odgovornost koja ju je ledila u razmišljanju. Takođe i ovde je imala tim ljudi koji su tu za prava radnika, zaštitu radnika i tako dalje. Upoznavao sam je najviše sa njenim odgovornostima i kome da se obrati za koji problem. Radna tabla u mojoj kancelariji je sada izgledala kao one policijske table za rešavanje slučaja serijskog ubice, nalepnice sa imenima, brojevima telefona, slike, povezani linijicama... Napravili smo sistem koji će joj pomagati dok se ne navikne na sve ovo. Bilo je naporno raditi sve to i još pored toga primati pozive, stranke i raditi. Kada konačno dođem kući toliko sam umoran da se samo bacim na trosed i zaspem. Nisam nikada bio osoba koja spava popodne, ali sada sam to radio svaki dan i čekao da me Nina probudi u osam kako bismo se čuli. Obično smo se čuli kratko nedeljom uveče kada dođem kući, osim ako sam premoren, kao što sam sinoć bio. Legao sam u odelu jer sam bio premoren danas kada sam došao sa posla ostavljajući to sve za nakon razgovora. Samo što me Nina nije nazvala, probudio sam se u pet ujutro na trosedu u dnevnoj sobi. Prvo sam bio dezorijentisan, nakon toga sam počeo da paničim jer nije bilo ni propuštenog poziva ni poruke, a onda sam ustao i sipao sebi čašu vode jer je moralo biti logično obrazloženje za to što me nije nazvala. Nisam je svejedno mogao zvati u pet ujutro, ali onaj nervozni glasić u glavi mi je samo ponavljao jedno te isto, nešto nije u redu jer su i ona i Marta izbegavale odgovor i nisam mogao utišati taj glasić. Skuvao sam sebi kafu, istuširao se i presvukao u trenerku, smestio sam se u dnevnu sobu i čekao sedam sati kako bih je pozvao, ako se ona ne javi zvaću Martu. Zvao sam Ninu pet puta za redom čim je sat pokazao da je sedam sati, zvao sam i Martu isto toliko puta pre nego što sam odustao od rasprave sa samim sobom. Okrenuo sam još jedan broj pre nego što se pokrenem.
,,Zaspala sam izvini", dobio sam pospani odgovor, ali nisam imao vremena za ljubaznosti i objašnjavanja.
,,Sedam i deset je i ja neću doći na posao do daljnjeg, ostaješ sama, zovi me za šta god ti bude potrebno, ali ja moram ići kod Nine, nešto se desilo", objasnio sam i čim sam ove reči izgovorio na glas znao sam da se neću vraćati uopšte. Koračao sam po stanu i skupljao stvari koje su mi bile bitne, slika sa Oskarevog i Mininog venčanja, slike iz Nininog ormara, kompjuteri, tableti, knjige, nešto odeće... sve to sam radio dok sam pričao sa Vesnom koja je naravno podržavala moju odluku i razbudila se u potpunosti jer je bila zabrinuta za Ninu.

Vesna je obećala da će uputiti Oskara i Tašu u to gde sam jer nisam želeo da me svi zovu dok vozim i pre nego što sam uopšte dva puta razmislio o tome spakovao sam svoj život i vozio.