Moje pravo ja ✔️

Moje pravo ja 16

Nova Nina

1

Izašla sam samo da malo prošetam, da vidim maleni gradić u planini. Bilo je to maleno mirno mesto, kao iz filmova. Ništa pretrpano, nije bilo prezasićenosti svega sa milion izbora. Svega je bilo, ali po jedna stvar. Jedna prodavnica obuće, jedna malena biblioteka, jedna prodavnica namirnica, jedan kafić... Savršeno maleno mesto u šumi. Uspela sam i da pročitam da u ovom malenom mestu živi osam hiljada i trista dvadeset i šest duša. Ne znam ni zašto mi se svideo taj broj toliko, ali je delovao savršeno. Otišla sam u prodavnicu da kupim vodu, cigarete i čips, niko me nije zagledao preterano čudno, svi su mi se smešili ljubazno pa sam im uzvratila istim. Možda me ne bi gledali ljubazno da su me videli u mom izdanju u kojem sam inače išla u prodavnicu. U farmericama, kariranoj košulji i čizmama nisam toliko odskakala od ostalih. Jedina skupa stvar koju sam imala uz sebe je bio lap top koji je bio u mom rancu, čak ni mobilni telefon koji sam imala nije bio skup, mislim da bih njime platila cigarete, vodu i čips. Moj telefon doduše, onaj koji sam ostavila sa odećom i nakitom, taj telefon bi verovatno kupio polovna kola. Nije mi nedostajao, niko čak nije ni imao ovaj broj, nisam planirala da koristim ovaj telefon, ali nisam bila glupa, imala sam ga sa sobom za slučaj da se nešto desi. Pušila sam cigaru dok sam se vraćala na železničku stanicu, devojka koja radi u jedinom kafiću koji ima najgenijalnije ime ikada, Ambulanta, mi je stavila kafu u plastičnu čašu pa sam ispijala najbolju kafu ikada. Niko me nije gledao sa gađenjem što idem ulicom i pušim, niko mi nije držao predavanje o tome koliko su cigarete šetne, bila je ovo najbolja šetnja u mom životu. Ugasila sam cigaretu i ušla u prostorije železnice stanice i ukopala se u mestu, istog momenta sam pogledala na sat, imala sam još deset minuta, ali kroz staklena vrata sam jasno videla da moj voz nije tu. Nisam želela da paničim, ali deo mene jeste paničio. Tako mi i treba kada mislim da mogu sve sama. Ne možeš ti ništa sama, bolje se vrati u svoj zlatni kavez ptičice inače ćeš umreti u stvarnom svetu.
,,Izvinjavam se, da li mi možete reći šta se desilo sa vozom?", pitala sam ženu koja je pakovala torbu za pultom za informacije. Podigla je pogled na mene nabrala obrve.
,,Voz je otišao pre deset minuta duš",- odgovorila je tiho.
,,Da li mi možete reći u koliko sati imam sledeći voz?", pitala sam što sam sabranije mogla, ali njen izraz lica je bio odgovor i pre nego što mi je rekla.
,,U petak dušo."
Malo je nedostajalo da je pitam koji je danas dan uopšte, ali znam da je utorak jer je Oskar juče doputovao iz Holandije, juče je bio ponedeljak, juče je bio dan kada sam rešila da ne budem više njegova Nina. Ova Nina neće misliti o njemu kao slamki spasa, ova Nina neće paničiti.
,,Možete li mi preporučiti motel možda?", nakrivila sam blago glavu i nasmešila se što sam bolje mogla jer koliko sam ja mogla znati ovo maleno mesto nema potrebu da ima motel. Znala sam da nema jer se žena iznenadila mojim pitanjem, ali je podigla jedan prst pre nego što je nabacila torbu na rame i izašla iz malene kabinice. Uhvatila me je pod ruku i vodila iz železničke stanice, zaključala je vrata sa sobom tako da je moj plan da spavam tamo na klupi otpao.
,,Znaš dušo, mi nemamo otvorene motele van sezone, leti bi još i mogla da ti nađem sobu, ali sada je sezona završena, završi se čim padne prvi list u septembru. Mada nemoj brinuti, naćićemo ti smeštaj do petka. Moja prijateljica ima prijatelja, imala, umro je proletos, neka mu je laka zemlja. Njegova deca prodaju kuću, ali ona ima ključeve. Mislim da možeš sa njom da se dogovoriš da prespavaš tamo", žena je bila pričljivija nego što sam navikla, bila je nežnija nego što sam navikla. Ponašala se kao da mi je neko rođeni, ponašala se toliko divno i držala me je za ruku nežno, osećala sam se kao malo dete dok me je gledala tim krupnim zelenim očima. Malo je nedostajalo da je zagrlim i počnem plakati zbog svega što se desilo, iz zahvalnosti... ne znam.
,,Hvala Vam, znam da ne morate ovo raditi, ali hvala Vam. Spasili ste me", odgovorila sam dok mi je knedla igrala u grlu. Ova nebitna žena mi je posvetila više pažnje nego moja rođena majka za ceo moj život.
,,Ne brini se dušo, biće sve u redu. Hajdemo da vidimo da li je Marta kući. Deluješ kao neko kome je potreban topao obrok i domaća kafa", nasmešila mi se i zagrlila me oko struka dok smo hodale niz ulicu. Promrmljala je nešto o tome kako jedva da imam mesa na kostima, a ja sam blago povila ramena. Bila sam mršavija nego što sam ikada bila i potpuni stranac je to primetio pre ljudi koji su me navodno voleli. Ne računajući Alena i Tašu, oni me nisu videli pola godine i više, što nije pravdalo ništa, ali jeste pravdalo to što nisu primetili da sam postala bolesno mršava.