Moje pravo ja ✔️

Moje pravo ja 17

2

Ostala sam do nedelje kod Marte, nije da sam žurila negde, a Marta je insistirala da ostanem jer se vreme pokvarilo. Želela je da mi pokaže kuću, a istinu za volju i ja sam želela da vidim tu kuću. Imala sam novac, mogla sam se smestiti ovde, ako ništa drugo, niko me nikada neće pronaći osim ako ja to budem želela, a kako su stvari stajale nisam mislila da ću ikada to želeti. Moj boravak kod Marte i vreme koje sam provela sa njom me je podsetilo na početak mog poznanstva sa Alenom. Prosto je bilo kao da se znamo godinama, ništa nije bilo neprijatno i sve je delovalo prirodno. Marta je bila osam godina starija od moje mame, njen muž je umro pre dve godine i ostala je sama jer se njen sin Oliver oženio pre pet godina i otišao u veliki grad, manji od onog iz kojeg ja dolazim, ali veliki po standardima malenog mesta u kome sam trenutno bila. Najbolja stvar od svega, kada se prevede, mesto se zvalo Proplanak Nade, kolika to može biti slučajnost? Bilo je potrebno svega dva dana da zavolim Martu više nego što sam verovala da je moguće, a Marta je izgleda oduvek želela ćerku jer me je upravo tako tretirala. Mislila sam da je ona prosto takva osoba, da je divna prema svima i da samo peče kolače i deli ih komšijama, ali ne. Bila je ono što sam prvo pomislila o njoj, bila je žena znaj i niko se nije smeo zajebavati sa njome, a to sam videla kada sam išla u kupovinu sa njom. Nije bilo teorije da je prodavac u prodavnici alata i materijala za popravku prevari, psovala je kao kočijaš i ja sam se smešila sve vreme jer je bila sve što sam ja želela biti. Pomagala sam joj oko svih popravki oko kuće i to ne zato što sam smatrala da bih trebala iz zahvalnosti, nije se radilo o tome, uživala sam da radim sa njom. Posle dana posla pile smo vino do kasno u veče i ja nisam mogla da se setim kada sam bila zadovoljnija i srećnija. Možda onih prvih mesec dana sa Alenom, nadala sam se da će mi uvek biti ovako sa Martom. Njenog sina nisam volela iako ga nisam upoznala i to samo zato što je nikada nije posećivao, a to me je vratilo u vreme kada sam mrzela Oskara zato što je otišao bez Alena. Ovde barem ne postoji šansa da mi se njen sin svidi, bio je oženjen i to me je držalo da mogu da ga potajno mrzim bez brige da će se to ikada okrenuti kao što jeste sa Oskarom. Nije da sam žalila što sam zavolela Oskara jer sam im pomogla da ostvare sve svoje snove, jer ih jesam volela, ali jesam polako shvatala kolika je greška bila što sam bila sa njim, sve ovo bi se drugačije završilo da nisam. Nedostajao mi je, ali nije bolelo, nedostajao mi je kao što je bilo i očekivano, nisam očekivala da će mi Alen nedostajati do te granice da je malo nedostajalo da mu se javim.
,,Razmišljaš da mu se javiš?", pitala me je Marta ne skrećući pogled sa puta. Ne znam kako je znala da želim da se javim Alenu, pogotovo zato što nije ni znala da Alen postoji, znala je za Oskara, iako ni njegovo ime nije znala. Nije mnogo zabadala nos u moja posla i zato sam je i volela, ovo je bilo čudno , njeno pitanje nisam očekivala još više zato što nije mogla ni znati da razmišljam o Alenu.
,,Ne zapravo", odgovorila sam jer sam znala da mu se neću javiti. Znala sam šta sam uradila i znala sam na čijoj će on strani biti, znala sam koga on bira i nisam želela da čujem u njegovom glasu to. Ne bih podnela da čujem da me optužuje, da nema razumevanja, da je besan ili još gore, da ne želi da me čuje uopšte.
,,Ako ga voliš, ako ti nedostaje javi se, nema ničega sramotnog u tome. Ako on voli tebe oprostiće ti", skrenula sam pogled na nju jer ovo je bio prvi put da je uopšte pričala o onome što sam uradila iako je znala veoma malo o tome. Samo što nije razumela da ja znam da se mogu javiti Oskaru, da se Oskar ne bi ni ljutio jer je Oskar razumeo, on bi mi oprostio. Alen, Alen ne bi.
,,Ne radi se o tome, ne želim zapravo da pričam o tome", odgovorila sam tiho kao da joj se izvinjavam. Znala sam da joj dugujem istinu, ali nisam želela da me to prati ovde, nisam želela da iko zna ko sam bila, želela sam novi život i to je bilo to. Klimnula je jednom glavom sa razumevanjem i parkirala se ispred prodavnice alata i materijala za građevinu. Nisam znala da danas treba nešto da radimo, ali nije mi ni smetalo zapravo.
,,Ostani u kolima, odmah dolazim", rekla mi je smešeći se uzbuđeno, a ja nisam imala pojma kakvo bi mogla iznenađenje imati za mene u prodavnici građevinskog materijala, ali nisam rekla ništa.

Izašla je posle desetak minuta sa dva momka koja su radila u prodavnici, nosili su ogromne kutije koje su stavili na zadnje sedište i u gepek. Smešila se kada je ušla u kola, zahvalila se momcima i isparkirala se bez reči. Za ovih nedelju dana znala sam gotovo sve putiće u ovom malom mestu pa sam se iznenadila što je krenula ka izlazu iz gradića. Nisam postavljala pitanja, Marta je bila praktična, da je želela da mi kaže rekla bi mi, zato sam ćutala i razgledala šumu kroz koju smo se vozile, priroda je bila božanstvena, sve u meni se umirilo toliko da sam morala da se uštinem sa vremena na vreme kako bih proverila da li sam uopšte budna. Čim je skrenula sa betonskog puta na kameni putić videla sam je i kao u bajci, zaljubila sam se. Bila je savršena i nije mi trebao ni treptaj da odlučim.
,,Želim je", rekla sam na šta se Marta zakikotala pre nego što se parkirala ispred ulaza. Dva mala betonska stepenika, malena terasica i velika drvena ulazna vrata. Skoro sam cupkala od nestrpljenja dok je Marta pokušavala da otključa vrata. Želela sam da je vidim iznutra iako nije bilo važno, renoviraću je, srediću je, biće moja svakako. Marta je konačno otvorila vrata i pustila mene da uđem prva, a ja sam prošla kroz ulazna vrata i ostala bez daha. Ulazna vrata su vodila u veliku dnevnu sobu, sve je mirisalo na borovinu, naravno da jeste, kućica je bila spolja od kamena, ali iznutra je bila od drveta i bila je upravo kao iz bajke. Desno od ulaznih vrata je bio maleni hodnik, koji je imao dvoje vrata, kupatilo i spavaća soba, pretpostavila sam. Ispred mene je bio stakleni zid i malena ograđena terasa i već sam videla sebe kako sedim tamo po ceo dan. Ušla sam unutra i videla da je uvučen prostor iza prvih vrata zapravo kuhinja, znači ono je kupatilo, malena kockica koja celu kuću pravi u slovo U. Kuhinja je bila malena i cela napravljena od drveta, nikada nisam videla niti mislila da ću smatrati neku kuhinju lepom, ali ova je to bila. Između kuhinje i kupatila je bila ostava koja je se nije ni videla kada sam ušla u kuću, imala je svoj prozor i dovoljno prostora da bude malena soba. Prošla sam kroz dnevnu sobu ka kupatilu i videla da je veoma malo, ali funkcionalno, imalo je kadu i mesto za veš mašinu, a to je bilo sve što mi je bilo važno. Na kraju hodnika je bio veliki prozor i vrata koja su bila otškrinuta, a ja sam prosto ušetala u malu sobu sa velikim drvenim bračnim krevetom, nije bilo madraca, ali bio je tu i mali radni sto od istog drveta, veliki trokrilni ormar i jedna fotelja kraj kreveta, odmah pored prozora. Kada sam se vratila u dnevnu sobu Marta je skidala plahtu sa malenog stočića za kafu i troseda, bile su tu i dve fotelje, bio je tu čak i kamin. Tek sada sam primetila policu sa knjigama u ćošku kraj kamina, sa strane ulaznih vrata. Dok sam ja bez reči upijala celu prostoriju Marta je otvorila vrata od terase i svukla plahtu sa malog okruglog stolića sa četiri stolice koji je stajao kraj prozora koji je vodio na terasu, a ja sam bez reči prošla kraj nje i izašla na terasu koja je bila izdignuta jer je sa ove strane kuće bio mali pad. Terasa je gledala na maleni potočić i šumu. Da li ovakvo mesto zaista može postojati?
,,Kada izađeš napolje desno od spavaće sobe se nalazi garaža i imaš malenu šupu odmah pored garaže", objašnjavala mi je Marta i nije mi promaklo da se izrazila kao da je kuća već moja, ali i ja sam već znala da jeste.
,,Marta, da li je ovo stvarno?", pitala sam ne veurjući još uvek. Na momenat sam se zabrinula za cenu, imala sam novca, ali nisam znala da li ga imam dovoljno.
,,Za deset hiljada eura, da, jeste", odgovorila mi je na šta sam ja skrenula pogled na nju.
,,Deset hiljlada?", pitala sam ne verujući da je to rekla. Nije bilo moguće da košta toliko. Toliko je koštala jedna ukrasna slika koju sam imala u kupatilu u zlatnom kavezu.
,,Znam da je mnogo, ali imam ja nešto novca, a ti mi možeš vratiti čim malo staneš na noge, na rate naravno. Vidim da si se zaljubila i nemoj ni početi da mi govoriš o tome kako ne možeš prihvatiti moju pomoć, jer možeš i moraš", uveravala me je na šta sam odmahnula glavom smešeći se, nije mi bilo realno ono što mi je nudila. Da je ona znala da sam razbila vazu koja je koštala šest puta kao ova kuća... Zapravo volela bih da ona to nikada ne sazna.
,,Nema potrebe iako sam ti neizmerno zahvalna što si uopšte ponudila. Nisam krenula da tražim novi život bez novca, samo... Nije važno. Moram je kupiti, ovo je upravo ono što sam tražila i hvala ti... Hvala ti na svemu."
Marta je klimnula jednom glavom i nasmešila se pre nego što je udarila dlanom o dlan.
,,Dobro je jer ne verujem da bi mi vratili novac za sve ono što sam kupila da okrečimo i sredimo kuću."