Moje pravo ja ✔️

Moje pravo ja 22

7

Piljila sam u sat iznad njegove glave i gledala kazaljke kako prelaze jedna preko druge, najmanja je već dvadesetak minuta stajala na jedanaest. Popila sam pola boce vina dok je on pijuckao kafu u tišini i posmatrao me smešeći se. Oboje smo bili dovoljno tvrdoglavi da smo se pretvarali da je ovo normalno, ja sam se borila sama protiv sebe jer sam bila presrećna što je došao, ali sam bila i besna kao što nikada nisam bila besna na njega. Noks je već uveliko spavao na trosedu raširivši se koliko je mogao dok smo moj nepozvani gost i ja sedeli u foteljama.
,,Lepo je ovde. Oduvek sam tebe zamišljao na ovakvom mestu", popustio je i konačno progovorio. Podigla sam čašu u njegovom pravcu kao da mu nazdravljam i klimnula jednom glavom. Ne planiram da razgovaram uopšte, neka kaže šta ima i neka ide. Tako je najbolje i to je ono što on najbolje ume, da ode i ostavi me da se sama nosim sa svojim životom. Mislim da sam tek sada po prvi put shvatila da mu nisam oprostila što je otišao kada mi je najviše trebao, bio je moje sve, Taša nije bila tamo, Oskar nikada nije bio tamo, on je bio ceo moj svet i otišao je. Nije trebao dolaziti sada.
,,Čime se baviš? Kako preživljavaš? Da li je teško zarađivati ovde?" nastavio je, a ja sam nezainteresovano slegnula ramenima. Znao je da preživljavam tako što radim na sajtovima, nisam mu morala to reći, a on nije morao to pitati, a ja sam se plašila da progovorim jer nisam želela da pokleknem i nisam želela da budem srećna što je ovde, jer nije. On je Oskarev i Oskar je sam to rekao, a Alen je njegov, ne može biti moj i on nije ovde jer on će otići kao da nikada nije ni bio zato je bolje da se odmah počnem pretvarati da nije ni došao.
,,Pretpostavljam da ti grad ne nedostaje. Imaš puno poseta?", nastavio je ovaj jednosmerni razgovor, a ja sam opet slegnula ramenima jer nisam smela da progovorim. Ispijala sam vino u tišini i slušala glas koji nisam čula uživo više od šest godina, sve više mi je prijao i nije mi se sviđalo što je tako.
,,Nina, pričaj sa mnom. Nisam te video skoro sedam godina. Preklinjao sam Tašu i tvoju mamu da mi kažu gde si. Dobio sam od Taše na papiriću mesto, dala mi ga je sigurno misleći da nisam lud da dođem ovde, da te neću pronaći svakako. Sreća pa ona konobarica zna ko si i gde živiš, jer ljudi nisu baš bili inače ljubazni. Pretpostavljam da te svi znaju, da ne odaju tvoju lokaciju jer si sama to tražila. Svejedno nisam zaslužio da me ovako tretiraš. Niko od nas nije. Os..."
,,Da li on zna da si tu?", prekinula sam ga u pola rečenice jer nisam želela da ga slušam. Bio je u pravu i to je bilo najgore od svega. Nisam želela da se objašnjavam, nisam želela da se pravdam i nisam želela ovaj osećaj krivice koji sam sada osećala. Zaslužila sam da budem srećna. Nisam zaslužila da se posle pet godina pojavi ovde i tera me da se osećam loše, nisam zaslužila da sedi ovde i tera me da se osećam da mi već nedostaje, da načinje te rane opet jer se nisu zacelile i nikada neće, ali nije trebao dolaziti jer će otići svakako. Najgore od svega toga, nisam želela da Oskar misli da sam ga ja zvala, nisam želela da Oskar misli da sam mu išta uzela i mrzim što mislim o Alenu kao o nečemu što je Oskarevo, Alen je moj, ali nemam pravo da ga tražim za sebe. Nisam ga mogla tražiti za sebe jer nisam želela da povredim Oskara, da mu uzmem još nešto, ali nisam ga mogla tražiti za sebe jer bi on ipak izabrao Oskara, a ja ne bih podnela to.
,,Ne", odgovorio je jednostavno, ali se ispravio uvređen mojim stavom i pitanjem. Trebala sam pretpostaviti da ne zna, Alen ne bi bio ovde da Oskar zna da je on uopšte planirao da dođe. Nisam ga trebala napasti, ali nije me ni bilo briga, želela sam da ode.
,,Šta onda tražiš ovde", nastavila sam. Možda se uvredi dovoljno da ode i ne vrati se više nikada kao što bi svakako uradio, ali što pre ode biće mi lakše da se vratim u svoju normalu.
,,Znam šta radiš. Zaboravjaš da te jako dobro poznajem. Nećeš me oterati. I zar mi treba razlog da te vidim? Posle svega što si uradila trebala bi mi se izvinjavati i to ne samo meni", prekrstio je ruke besno i izdigao bradu visoko jer je znao da je u pravu, ali ja nisam planirala ikome da se izvinjavam zato što sam srećna.
,,Srećna sam, ne pada mi na pamet da se ikome pravdam i izvinjavam zbog toga. Oskar ima sve što je ikada želeo, podržavala sam ga do kraja. Ti si otišao pre svega toga, ti nemaš ni pravo da mi prebacuješ. Osim toga nije me briga, zaslužila sam i ja svoj srećan kraj", ovo je prvi put da sam ikome dala ikakvo objašnjenje iako sam tvrdila da nisam dužna nikome objašnjenje. Spustio je ruke na butine i nakrivio blago glavu tužno, nešto što sam rekla ga je povredilo jako, ali nije planirao to da mi kaže jer je smatrao da sam u pravu.
,,On je sve radio za vas, ne za sebe. Nije ni važno. Jeste srećan, konačno. Bio je u rasulu, ali se sastavio. Zvao me je čim si otišla, skupljali smo zajedno komadiće i trebaš znati da je par puta bilo baš gadno", nastavio je da me optužuje, ali nisam ja bila kriva što je on bio toliko ovisan o meni. Zar bih ja trebala ceo život biti rob svoje odluke samo zato što neko zavisi od mene? Kakav bi to život bio?
,,Zašto si ti ovde Alene? Ako je on srećan, ako sam ja srećna, ako je sve to prošlo... Zašto si ovde? Da mi nabijš osećaj krivice zato što sam odabrala da budem srećna?"
Dok sam govorila deo mene se pitao šta se promenilo? To je bilo pravo pitanje, kako to odjednom je srećan. Bilo mi je drago što jeste, ali šta se promenilo? Kako to da je Alen odjednom došao? Nije došao kada sam ga zvala i plakala, zato što je i tada birao Oskara.
,,On se ženi za par nedelja. Želeo sam da to znaš, da vidim da li ćeš se predomisliti."
Da je postojalo išta što me može naterati da se predomislim, bilo bi to ovo. Samo što čak i da jeste dovoljno da se predomislim nisam planirala da se predomislim, da mu opet uništim sreću, taman kada ju je pronašao. Ja bih opet dospela u isto stanje i nestala. Želela sam da mogu reći da nije tako, da bih bila srećna, ali sam znala da ne bih.
,,Hoćeš li im biti kum?", pitala sam iznenađena smirenošću u mom glasu. Čak sam i bila srećna zbog njega. Alen je zato piljio u mene bez emocija par sekundi odmeravajući me sumnjičavo pre nego što se nasmešio i klimnuo glavom.
Pre nego što je on stigao išta da kaže moj telefon je zazvonio. Podigla sam obrve iznenađeno, bilo je pola dvanaest. Ko me je sada zvao? Mama. Ustala sam bez reči i otišla u kuhinju ka mom telefonu. Ipak je poziv bio od Marte.
,,Zaboravila sam da ti se javim, stigla sam kući. Idem konačno da spavam, završila sam sve što sam imala. Laku noć dušo", odahnula sam, ali sam se osećala užasno što se nisam ni setila da je otišla kući. Obično sam sedela kraj telefona i čekala da se javi, Alen je sve poremetio.
,,Laku noć, lepo spavaj. Volim te. Čućemo se sutra", odgovorila sam, Alen je podigao obrve upitno.
,,Da li je on tamo? Da li treba da dolazim", pitala me je iste sekunde jer je i ona znala da je moj govor čudan.
,,Ne, ne moraš dolaziti, sve je u redu. Nazvaću te kada ustanem. Laku noć", slušla sam je kako mi odgovara isto i piljila u Alena koji je izgledao kao da je video vilu u šumi. Čak je i podigao dlan na srce uvređeno, ali bio je besan i povređen jer je znao o čemu se vodio razgovor, o njemu i nije mu se svidelo što sam ja morala nekoga da umirujem i ubeđujem da me Alen neće povrediti. Rekla bih da me Alen nikada ne bi povredio, ali jeste me povredio jer je otišao. Prevrnula sam očima jer nije imao pravo biti povređen, pogotovo zato što sam pričala sa Martom, ali iako nije to znao nije imao prava. Prekinula sam vezu, ponela sam telefon sa sobom ovaj put. Ovo je bio čudan dan mogla sam očekivati da će me čak i Oskar pozvati danas.
,,Da li treba da se plašim nekog drvoseče?", pitao je Alen kada sam se vratila u svoju fotelju. Nisam stigla ni da se nasmejem tome, nisam ni želela da se smejem, po prvi put mamin poziv mi je bio spas.
,,Mama pola dvanaest je. Šta se desilo?", pitala sam i prevrnula očima, ali sam se delom plašila da im se nije nešto desilo. Mada ovo nije bio prvi put da me zove u ovo doba.
,,Dušo..." počela je na grnici suza, a ja sam već bila na nogma. Alen me je pratio pogledom kako uspaničeno stojim premišljajući se da li da sednem u kola i krenem odmah ili da sačekam da mi kaže šta ima. ,,Oskar se ženi."
Završila je, a ja sam osećala kako besnim. Bila sam sigurna da je tati u najmanju ruku pozlilo. Spustila sam se u foteju i prevrnula očima dok sam slobodnom rukom masirala vrh nosa iznervirano.
,,Mama zabole me što se ženi. Čućemo se ujutro", prekinula sam vezu jer nisam želela da je tešim što se Oskar ženi. Nikada ga neće prežaliti, a još manje moju ravnodušnost. Čula sam da je počela sa -ali- nisam želela da je slušam. Čula sam da se Alen kikoće, a moj telefon je opet zazvonio i bila sam na granici da ga prosto razbijem, ovaj put je bila Taša. Zar su svi sada saznali?
,,Znam da se Oskar ženi i nije me jebeno briga. Nazvaću te sutra Tašo. Ne mogu sada da pričam", besnela sam iako Taša nije bila ni najmanje kriva što sam već bila na granici sa ljubaznošću. Niti je bila kriva što je treća osoba koja mi ovo govori.
,,Znači Alen je uspeo da te pronađe."
,,Jeste i tek ćemo pričati o tome da naučiš da ispuniš jebeno obećanje i ćutiš kada to tražim od tebe", nisam zvučala besno koliko sam trebala. Taša je frknula u slušalicu, a Alen se ugrizao za donju usnu kako bi zaustavio sebe da ne kaže nešto.
,,O da pričaćemo o tome kako nisi jebeno bila fer prema njemu, ali idi sada i bolje bi ti bilo da se jebeno lepo ponašaš inače ćeš videti šta se desi kada ja pobesnim Nina", rekla je besno i prekinula vezu. Bila je poprilično ljuta na mene, Alen je bio ljut na mene, divno. Ovo je bilo smešno.
,,Nazovi ga i reci mu da mu želim svu sreću da ne mora i on da me zove da mi javlja da se ženi", prokomentarisala sam konačno i prasnula u smeh. Ovo jeste bilo smešno. Pobegla sam od svega ovoga, od svih ovih ljudi i svi oni me proganjaju danas sa osobom od koje sam pobegla kako bih bila sama. Prestala sam da se smejem kada sam videla da Alen klima glavom i vadi svoj telefon iz džepa.
,,Da ti nije palo na pamet. Zadnje što mu treba je bilo kakva reč od mene", malo je nedostajalo da skočim na noge i otmem mu telefon iz ruke. Opustila sam se kada se on nasmejao, trebala sam znati da nije bio ozbiljan, ali nisam želela da se kockam sa time. Nakrivila sam blago glavu i posmatrala ga kako se smeje, nije bilo moguće rečima opisati koliko mi je nedostajao, nisam sebi dozvolila da mi nedostaje jer on nije moj, ali nedostajao mi je i pre nego što sam uopšte pobegla od svega.
,,Znaš šta? Ugasi taj telefon, uzmi čašu vina i pridruži mi se. Zaista mi jeste drago što te vidim, ali ako misliš da uživam u tvom društvu zaboravi na sve što nas veže za onaj život", predložila sam i otpila gutljaj vina. Nedostajao mi je, jeste on bio Oskarov najbolji prijatelj, ali sam ga i ja poznavala više od deset godina i bio je moj najbolji prijatelj. Poznavala sam ga duže nego Oskara sa kojim me je upravo Alen i upoznao.
,,Ugasiću telefon, ako prvo dobijem zagrljaj koji mi duguješ", podigao je obrve brzo nekoliko puta. Nisam mogla odoleti iako sam prevrnula očima dok sam ustajala i išla ka njemu. Raširio je ruke i ja sam se sklupčala u njegovo krilo kao malo dete. Udahnula sam duboko opuštajući se u potpunosti, nedostajao mi je više nego što sam smela sebi priznati. Alen je bio neko ko je uvek bio tu, neko ko me je držao na površini i onda je samo nestao. Izgledao je potpuno isto, mirisao je isto, grlio me je zaštitnički isto. Toliko sam se navikla da budem sama, da mi niko ne treba, da sam zaboravila koliko prija kada te neko zagrli ovako i zaštiti te od celog sveta, a samo Alen je mogao da me natera da se tako osećam. Nisam želela da se uopšte prepustim ovom osećaju, ali bilo je jebeno teško jer je ovo bio Alen, moj Alen.
,,Tako je već bolje. Nedostajala si mi", zagrlio me je jače, na granici sa bolom što me je nateralo da se nasmešim. Pustio me je tek toliko da ugasi telefon i baci ga kraj mog pored Noksa.
,,Kada moraš da se vratiš?", pitala sam i iskreno se plašila panike koju sam osećala iščekujući njegov odgovor. Nisam želela da se ponovo vežem za ikoga od njih. Problem je bio što pored Taše on je bio jedina osoba koju sam želela uz sebe stalno. Problem je bio što bih se odrekla svih da mogu da zadržim Alena, ali istina jeste da ne mogu zadržati nekoga ko ne želi da bude tu, nekoga ko nije moj.
,,Za par sati moram krenuti nazad. Samo sam želeo da te vidim. Mogao bih doći opet ako to želiš", odgovorio je oprezno. Moje ponašanje je i meni bilo zbunjujuće, od toga da mu zalupim vrata pred nosom, do ignorisanja par sati, do toga da ga sada grlim jako jer ne želim da ga pustim da ode.
,,Ne želim da opet odeš. Ne želim da te opet ne vidim godinama. Ostani par dana, samo tako ću ti oprostiti što si otišao", grlila sam ga toliko čvrsto da sam bila sigurna da ima poteškoća da udahne, ali on se kikotao bez obzira na to. Nisam želela da ga pustim ikada, ne bih podnela da mi kaže da neće da ostane, ne bih mu nikada oprostila da sada ode. Zašto je dolazio uopšte?
,,Nisam ja taj koji je nestao. Mogla si me uvek posetiti, mogla si zvati, čuli smo se stalno kada smo već kod toga. Ti si ta koja je nestala, ali nisam ovde da ti prebacujem. Ako želiš da ostanem ipak mi treba moj mobilni telefon. Sutra je radni dan, moram javiti da neću doći."
Klimnula sam glavom, ali ga nisam puštala, zato je ustao držeći me u naručju upravo kao malo dete kako sam se i osećala. Zatvorila sam oči čvrsto dok sam čekala da mu se upali telefon i da on pozove onoga koga sam delimično očekivala da će nazvati, ali nisam bila spremna na činjenicu da ću mu čuti glas savršeno jasno.
,,Gde si ti ceo dan?", jasno sam čula paniku u njegovom glasu. Pitala sam se da li sam ja kriva za to, ali nekako sam znala da nisam. Možda ipak delom jesam. Alen se vratio nazad u fotelju balansirajući telefon i mene bez problema. Ja sam imala poteškoća sa disanjem jer sam čula glas koji nisam čula skoro pet godina, nije bolelo, samo je donelo milion emocija koje nisam očekivala, lepa sećanja.
,,U poseti staroj prijateljici sa fakulteta, ostaću kod nje par dana. Hteo sam samo da ti javim da znaš da neću doći na posao ove nedelje?", rekao je to kao pitanje, verovatno postavljeno Oskaru. Kako bi znao da li je problem što neće dolaziti na posao, ali ja sam klimnula glavom da mu dam na znanje da meni to sasvim odgovara.
,,Da li ti mene zajebavaš?", pitao je Oskar besno i ja sam se iznenadila tom tonu njegovog glasa. Oskar nikada nije bio besan, čak ni kada smo se svađali satima pre nego što sam zauvek otišla. Alen se trgao, što je značilo da se Oskar nije promenio, ovo nije bilo njegovo normalno ponašanje jer ga ni Alen nije očekivao.
,Ako je to toliki problem, doćiću na posao. Nije mi toliko bitno", odgovorio je Alen i ja sam konačno otvorila oči kako bih se uverila da li se zaista smeši kao što se čulo u njegovom glasu. Nije se smešio, mrštio se zbunjeno, možda je čak i bio besan, nisam mogla proceniti sa sigurnošću. Jedino što je trenutno bilo sigurno da sam ja bila spremna da otmem Alenov telefon i kažem Oskaru da me ne zanima da li mu Alen treba, trebao je meni, mogao je biti moj nedelju dana. Nisam tražila previše, ali nisam smela to ni da tražim, nisam imala hrabrosti to da tražim od Oskara.
,,Ne pravi se lud, znaš da nisam na to mislio. Kakva jebena prijateljica sa fakulteta? Jedina prijateljica sa fakulteta koju si ti ikada pominjao bila je...", prekinuo je sam sebe u pola rečenice. Nastupila je tišina sa obe strane dok smo Alen i ja mimikama lica razgovarali. Mrštila sam se kako sam znala i umela, mahala sam prstom ispred njegovog nosa naglašavajući mu svim silama da ću ga ubiti ako samo pomisli da izgovori moje ime. On je opet pravio izraze lica zbunjenog nevinašceta koje paniči jer ne zna da laže još uvek. Alen nije znao lagati, a ja nisam ni želela da ima tajne zbog mene. On i Oskar su bili najbolji prijatelji, nisam nikada želela da se isprečim između njih. Sada pogotovo, ovo ne znači da se vraćam u njihove živote, ovo samo znači da želim Alena na par dana, ali on se mora vratiti svom životu. Uzdahnula sam tiho i klimnula glavom na šta je Alen podigao obrve upitno pre nego što je otvorio širom oči kao da želi da mi kaže da mu treba pomoć jer ni on ne želi da kaže Oskaru da je sa mnom. Nisam razumela zašto, ali nisam imala ni odgovore, a ni vremena da ih smislim jer je Oskar siktao iz Alenovog telefona.
,,Da li si ti sa Ninom?!"
,,Imao sam ja i druge prijateljice osim nje", odgovorio je Alen sarkastično i prekrio usta rukom u neverici. Nije slagao, ali je izbegao odgovor, a Oskar nije bio glup.
,,Nadam se da me ne lažeš. Obećao si da ćemo je pronaći i posetiti zajedno. Moram ići sada, probudio sam Ninu. Uživaj, uzmi koliko ti je god vremena potrebno."
Ninu? Da li se njegova buduća žena stvarno zove isto kao i ja? To nije moglo biti normalno. Zar ne? Alen je odmahnuo glavom zatvorenim očima kao da može da čuje moje misli.
,,Minu, mislio sam Minu. Nadam se da nije čula to. Poremetio si me na momenat i sada ću joj morati... Nije važno. Uživaj, laku noć."
Ovo je nekako bilo još gore. Bilo je smešno i pre nego što sam uspela da se zaustavim zakikotala sam se, ali Alenova ruka je prekrila moja usta u potpunosti. Streljao me je besnim pogledom kao da sam ga izdala.
,,Laku noć. Pozdravi Ninu... Sranje. Minu. Zaboravi, pozdravi ženu, laku noć i hvala ti."
Prekinuo je vezu, a ja sam prasnula u smeh jer nije bilo moguće da im se ovo mešanje imena ne dešava stalno. Alen je iz nekog razloga bio besan na mene.
,,Ma daj, moraš priznati da je smešno", prodahtala sam uozbiljivši se jer kao i Oskar, Alen nikada nije bio ljut na mene.
,,Ovo je drugi put u životu da sam ga slagao, to nije smešno Nina", odgovorio je, ali se već smešio. Ja sam se trudila da održim izraz lica ozbiljnim, ali kada je počeo da me golica iz čista mira nisam se više ni trudila da odolim. Smejala sam se onako kako se nisam smejala godinama. Smejala sam se kao kada smo bili deca koja su trebala biti odrasli studenti, budući akademski građani, nismo se promenili ništa.
,,Gde je gostinska soba?", pitao je kada je prestao da me golica, a ja sam se još jednom zakikotala pre nego što sam mahnula rukom obuhvatajući pokretom dnevnu sobu.
,,Nadam se da će ti biti udobno na kauču", namignuo mi je i iskezio se pokvareno na šta sam sasvim normalno prevrnula očima. Nisam baš planirala da mu priznam da sam bila srećna što nemam gostinjsku sobu i što ću morati da spavam sa njim jer tako se neću odvojiti od njega uopšte, kao nekada davno kada je on bio sve što sam videla, disala i osećala.
,,Noks spava na kauču. Sada imam veći krevet nego što smo imali u onom malom stanu, toliko je velik da me nećeš ni videti sa druge strane", delimično je to i bila istina, samo ono prvo. Ustala sam na noge i pružila mu ruku kako bismo otišli na spavanje jer sam iz nekog razloga uspela da ignorišem činjenicu da sam čula Oskara, da se Oskar ženi, razmišljaću o tome kada Alen ode. Imaću ga par dana i želim da uživam u tome u potpunosti.

,,Kada si prvi put slagao Oskara?", pitala sam ga kada smo već ležali u krevetu Okrenuti jedno ka drugom kao tinejdžeri. Čak sam i šaputala kao da će nas moji roditelji čuti ako budemo govorili glasnije.
,,Pričaćemo o tome drugi put, umoran sam sada. Spavaj Nina", prekinuo je tu temu na način na koji je Oskaru rekao da je imao druge prijateljice osim mene. Nije želeo da znam odgovor na to pitanje. Nisam stigla ni da pomislim da pokušam da izvučem tu informaciju iz njega već je zgrabio moju ruku i okrenuo mi leđa. Ja sam uvek bila velika kašika. Dvoje odraslih ljudi u tridesetim godinama, ponašali smo se isto kao kada smo imali dvadeset i koju.