Moje pravo ja ✔️

Moje pravo ja 26

11

Ispričala sam Marti sve što se desilo, pitala sam je da dođe sa mnom u posetu mojim roditeljima, ali me je ljubazno odbila uz obrazloženje da ne želi da se nameće. Osim toga neko je morao ostati da se pobrine da nam se kuće ne spale do temelja dok smo odsutne, njoj sam najviše verovala što se tiče brige o Noksu i ako sam dobro razumela njen sin joj dolazi u posetu, bilo je jebeno krajnje vreme. Zato sam otišla u posetu mojim roditeljima sama. Osećala sam se dobro u gradu, nije bilo onoliko strašno koliko sam mislila da će biti. Takođe se nisam preterano plašila činjenice da ću biti uvučena opet u taj život jer nisam razmišljala o ičemu osim o tome da jedva čekam da se vratim i započnem sledeću fazu mog plana jer mi Alen nije ništa odgovorio. Ispričala sam mami i tati šta se dešavalo. Tatin komentar je bio da je to baš lepo, a mama je svu energiju i ljubav koju je fokusirala na Oskara samo prebacila na Alena koji je bio nevidljiv do sada, prosto ga je uzimala zdravo za gotovo. Pričala sam mnogo o svemu ovome sa Tašom koja je reagovala, slikovito, svaka treća reč u njenom predugom govoru je bila da sam glupača, što priznajem jesam bila. Bilo je jako čudno provoditi vreme u ovom gradu koji se nije promenio onoliko koliko sam mislila da hoće. Sva mesta na koja sam išla su i dalje bila tu, neka su se renovirala, ali moja omiljena mesta su ostala potpuno ista. Čak su na nekim mestima radili isti ljudi. To što se ništa nije promenilo je činilo moj boravak ovde još čudnijim. Imala sam osećaj sa vremena na vreme kao da se moj beg nije ni desio. Nalazila sam se sa Tašom na istim mestima, moji roditelji su me vodili na večere na ista mesta, sve je bilo isto, samo ja nisam bila ista. Možda čak ni to nije istina, samo ja želim da verujem da jeste. Četvrti dan mog boravka u mom rodnom gradu sam skupila hrabrosti i pozvala Oskara i Minu na ručak. Mina nije došla, imala je nekakav pregled, ali Oskar je došao. Čim smo se našli imala sam osećaj da sam upala u svoj stari život. Uvek sam mrzela što se nosi u javnosti kako se nosi, nismo mnogo pričali o bitnim stvarima, o Alenu. Uglavnom je on trtljao o poslu i ja sam želela da se ubijem kašikom samo da ne moram da sedim tamo još pola sata, mada mislim da je on zapravo namerno izbegavao tu temu. Sreća, iako sam prvobitno mislila da je to nesreća, Mina nam se pridružila. Mina je bila divna, ne znam šta sam očekivala, ali jeste bila divna i učinila je taj ručak podnošljivim, najviše zato što je odmah naredila Oskaru da ne priča o poslu i nekim čudom on se nasmešio i poslušao je. Oskar je bio divan prema njoj, a ona ga je po svemu sudeći obožavala. Nisam smela da ih pitam ništa za Alena, mislim da je Mina to shvatila zato je navodno slučajno pitala kada se Alen vraća sa poslovnog puta dok je Oskar slao poruku nekome. Želela sam više od svega da znam da li piše Alenu, ali Minino pitanje me je umirilo, bili su prijatelji i Alen me možda nije ignorisao, možda je samo bio zauzet. Oskar je odgovorio da ne zna koliko će se Alen zadržati i to je bilo sve što smo, tačnije oni, rekli na tu temu. Preživela sam taj ručak i dok sam se vraćala kući shvatila sam da sam zapravo uživala i bilo mi je veoma drago što je tako. Možda zaista mogu da spojim svoj stari život sa ovim i posećujem ih ovako. Ostao je još samo jedan deo mog prošlog života koji sam želela da pomirim sa ovim, ne baš pomirim, više da ga apsorbujem u ovaj i da ga nikada ne pustim, ali držala sam se plana. Preostalo je tri dana mog puta i ja sam planirala da se pridržim mog plana jer nisam želela da se raspadnem u gradu, ako već ne može da mi oprosti, ako me ne voli više, ako ništa od ovoga nije moguće onda želim biti kući sa Martom i dobrim vinom. Usrala sam sve i kući se mogu nositi sa time, ne ovde, ne u gradu u kome je sve pošlo po zlu i otišlo nizbrdo.