Moje pravo ja ✔️

Moje pravo ja 10

10

,,Ostavljaš me?", pitala sam besno jer nije bilo moguće da mi ovo radi, ne nakon svega što se desilo u protekle dve godine. Znala sam da nemam pravo biti besna, znala sam to, ali bila sam besna jer mi se nije sviđalo ovo, jer nisam želela da ovako bude.
,,Nina, selim se. Imaš moj broj telefona, imamo internet. Viđaćeš me kad god poželiš", objasnio je strpljivo, ali je i on bio besan na mene. Možda on ipak ima više prava da bude besan na mene nego ja na njega.
,,Znam da nisam neko društvo u poslednje vreme, žao mi je. Oskar nikada nije tu i ja sam stalno u ovoj kući i nisi ti kriv za to, a ti si najviše ispaštao. Promeniću se, neću više kukati. Znam da je on tvoj najbolji prijatelj i znam da nije fer od mene i žao mi je. Nemoj ići", nisam mogla da verujem da moram da ga molim, ali moliću. On je jedna jedina osoba u mom životu koju bih ikada molila, on i Taša, ali Taša mi nikada ne bi ovo uradila. Čekaj malo, Taša mi je već ovo uradila. Otišla je, ne zauvek, ali otišla je, a sada će i on otići i ja ću ostati sama.
,,Nisi ti ni za šta kriva", prošaputao je i zagrlio me što je učinilo celu situaciju još gorom. Nedostajaće mi, nedostajaće mi više nego što mogu podneti, ako on ode ja ću poludeti. Od sve ironije Oskar opet nije bio ovde.
,,Znaš da neko mora biti u novom ogranku, a lakše je da se ja preselim nego ti i Oskar. Tvoji roditelji su ovde, ceo tvoj život je ovde. Dolaziću kad god mogu i videćeš, neću ti ni nedostajati."
Mislim da me nikada nije slagao kao što me je sada slagao i moje suze su već prelile. Zagrlila sam ga toliko čvrsto da je izdahnuo iznenađeno, ali nije se pomerao. Bila sam besna, ništa nije bilo kako treba, ništa i sada će sve u potpunosti da se uništi.
,,Ostavićeš me samu", prodahtala sam jedva kroz jecaje. Odgurnuo me je od sebe i odmerio me je nabranih obrva. Bio je jako besan na mene, nikada ga nisam ni videla besnog, ali bio je besan na mene sada. Držao me je za ramena i nakrivio blago glavu posmatrajući me namrgođeno pre nego što je odmahnuo glavom i zatvorio oči na par sekundi. Udahnuo je duboko i izdahnuo kako bi se umirio, vikao bi na mene, znam da bi, možda sam zaslužila da viče na mene.
,,Imaš Oskara, nećeš biti sama. Ja idem i sve će biti u redu. Saberi se Nina. Ti si ta koja uvek propoveda da sve što radimo radimo da bi sve ovo uspelo inače čemu svo odricanje i trud?"
Bio je u pravu, ali nisam mislila ovako. Sve ima svoju granicu, moja je davno dostignuta, ali ovo je prelilo čašu. Nije vredno svega, nije vredno da on ode i nije vredno da Oskar nikada nije tu i na kraju krajeva sebična sam kao svako drugo biće, nije vredno moje sreće, a ja nisam bila srećna.

Alen se odselio sledeće nedelje, Oskar i ja samo išli sa njime. Gradić je bio lep, njegov stan nije imao pogled na šumu, gledao je na centar grada i mrzela sam što je morao tamo živeti. Rekao je da mu nije bilo važno, ali on je bio osoba koja je dva sata putovala na posao samo da bi imao pogled na šumu, kako mu odjednom to nije bilo bitno? Sve se promenilo, svi smo se promenili i ja nisam želela više da idem ovim putem. Oskar i ja smo trebali ostati cele nedelje tamo, ne kako bismo se uverili da se Alen smestio i kako bismo mu pomogli, ostali smo kako bi njih dvojica mogli da idu po cele dane na sastanke i kako bih ja bila po ceo dan sama u Alenovom stanu sa momcima koji su selili njegove stvari i nameštaj. Bio je petak kada sam izašla iz stana, nisam imala ni volju ni želju da razgledam grad, ali nisam više mogla ostati u tom stanu. Izgubila sam se u roku od nekoliko minuta pa sam potražila taksi kako bih se vratila, ali nisam znala ni adresu. Pokušala sam da dobijem jednog ili drugog na telefon, ali ni jedan se nije javljao zato sam uradila ono što sam mogla.
,,Vodite me na najbliži aerodrom molim Vas."

Kada je avion sleteo brzo sam izašla sa aerodroma jer nisam imala od prtljaga ništa osim moje torbice u kojoj nisam imala ništa osim novčanika i telefona. Svu šminku sam bacila pre nego što sam uopšte ušla na aerodrom kako me ne bi slučajno zadržali zbog neke tube. Trebalo mi je još sat i po vremena da stignem kući. Šest sati, bilo je potrebno šest sati sa čekanjem na aerodromu da dođem kući. Ništa se neće promeniti moje dupe. Umarširala sam besno u kuću koja je bila jednako sterilna kao i što sam je ostavila pre nedelju dana. Nikada mi nije delovala praznije i hladnije, nikada mi nije više delovala kao kavez od belog zlata kao sada. Izgledala je kao svaka kuća iz magazina, kao da niko ne živi u njoj, ja sam se postarala da obrišem sve tragove života svojim opsesivnim čišćenjem. Trgla sam se kada je zazvonio fiksni telefon, zaboravila sam da uopšte imamo fiksni telefon. Nisam planirala da se javim zato sam se zaputila u dnevnu sobu i izvalila se na ugaonu garnituru. Telefon je konačno prestao da zvoni, ali onda sam se trgla na zvuk govorne pošte.
,,Uključi prokleti telefon Nina. Gde si? Javi se!", nakrivila sam iznenađeno glavu kada sam čula Oskarev besan glas. On nikada nije bio besan, mora da je paničio, a ja bih lagala kada bih rekla da sam se osećala loše zbog toga. Ja sam uvek brinula za njega, on se nikada nije javljao na telefon. Zaboravila sam da smo oboje podesili da nam se pozivi preusmere na kuću kada su nam telefoni ugašeni, zato što nikada nismo gasili telefone. Ustala sam i lenjo se dovukla do slušalice.
,,Nina? Da li si dobro? Gde si ti?", nisam još ni progovorila već je paničio sa druge strane veze. Možda mi jeste bilo malo krivo što je toliko brinuo, voleo me je i znala sam da nije on kriv za to što nije mogao da se javi.
,,Kući sam i dobro sam", odgovorila sam smireno, kako bi se on smirio.
,,Kući si?!", nije se smirio.
,,Bilo mi je dosadno, izašla sam da se prošetam. Izgubila sam se i nisam znala adresu. Niste se javljali, došla sam kući", odgovorila sam osećajući se kao malo dete. Možda je moja odluka bila malčice ishitrena, ali nisam mogla podneti više ni jedan dan sama u stanu u kojem će Alen živeti. Neću ga viđati više, a nisam imala ni vremena da se oprostim. Nisam mogla biti tamo.
,,Izgubila si se i otišla si kući? Našoj kući?", nije više paničio, samo je naglašavao koliko sam se nenormalno ponašala. Nije me bilo briga.
,,Imam neki sastanak sutra u fondaciji svakako. Sada ne moram da ga otkazujem. Ti i Alen radite, ja ću te čekati ovde", nisam čak ni lagala. Mogla sam ostati u nekom motelu, znala sam da bi mi to rekao, ovako mi neće reći ništa jer zna da volim da radim u fondaciji.
,,Da li si opet razbila nešto?", mogla sam čuti osmeh u njegovom glasu, ali nisam se smešila. Došlo mi je da razbijem sve u ovoj kući. Svaku glupu preskupu stvar i nije Oskar bio ništa kriv za to, ja sam za sve bila kriva.
,,Nisam ljubavi, samo imam posla i ne želim da sedim besposleno tamo. Nisam vam od koristi svakako", nisam bila sigurna da li je mogao proceniti koliko sam ga slagala sada.
,,Hoćeš li da ti dam Alena na telefon da to njemu kažeš?", znao je da sam slagala. Nije bilo važno, Alen se preselio, ja ostajem ovde. Oskar će biti u sredini i van našeg malenog trougla i to je prosto tako. Ja ostajem u ovom zlatnom kavezu i Oskar nije kriv za to.
,,Pozdravi ga. Volim te. Moram ići sada, umorna sam od leta, a sigurna sam da ni vi niste ništa manje odmorni."
,,Žao mi je ljubavi što nisi uspela da se pozdraviš sa Alenom, ali biću kući češće sada. Vidimo se u ponedeljak. Uzeću dve nedelje slobodno pa ćemo biti zajedno. Može?"

Nije uzeo dve nedelje slobodno, nismo se videli u ponedeljak, otišao je u Japan na dve nedelje. Nije bio češće kući...