Moje pravo ja ✔️

Moje pravo ja 23

8

Nedelju dana sa Alenom je proletelo. Uglavnom smo se vucarali po kući u pidžamama. Alen je dva dana proveo u mojoj pidžami koja mu je bila preuska i prekratka i koja je izazvala upalu mojih trbušnih mišića koliko sam se smejala svaki put kada bih ga pogledala. Marta je bila oduševjena Alenom, iako nije bila oduševljena sa mnom pošto sam joj ispričala skoro sve kako bih joj objasnila ko je Alen. Poštedela ga je moje pidžame i mene toga da mu perem i sušim stvari svaki dan tako što je donela nekoliko stvari koje su pripadale njenom sinu koji je izgleda bio Alenove visine i građe. Vreme je od prvog prolećnog dana prešlo na vreme za kratke rukave preko noći. Bilo je predivno deliti terasu sa Alenom i Martom. Noks je više voleo da sedi sa Alenom nego sa mnom, ali nisam se bunila, bilo mi je krivo jer sam znala da će mu biti teško kada Alen ode. Znala sam koliko će meni biti teško kada ode, a imala sam još samo jedan dan sa njim. Samo jedan dan smeha, ljubavi i toplote. Bilo je potrebno samo par dana da se odviknem od ustajanja sa prvim sunčevim zracima i da čekam doručak i kafu u krevetu. Probudio me je svako jutro sa drugim doručkom iznenadivši me time što zna da spremi. Nismo mnogo pričali o tome kako on živi jer je njegov život bio blisko vezan sa Oskarovim, a o tome nisam baš želela da pričam. Saznala sam nešto malo o Mini koju je dovoljno puta oslovio sa Nina da sam bila uverena da me devojka mrzi zbog toga i da Oskar ima problema zbog toga. Mina je bila potpuna suprotnost mene, bila je dama i volela je to da bude. Bila je zapravo sve ono od čega sam ja pobegla glavom bez obzira. Ona nikada ne bi razbila vazu koja košta više nego nečiji nov auto tako što je brisala prašinu. Kao što sam ja uradila, tri puta. U mojoj novoj polovnoj kući Noks je izgrizao sve što se moglo sažvakati, njegovih dlaka je bilo svuda, moje prljave odeće i posuđa je bilo svuda, izgledalo je kao da neko tu živi. Da moje prošlo ja može to da vidi, pala bi u nesvest, moje prošlo ja je bilo toliko opsednuto čistoćom i redom da je deovalo kao da sam svakim svojim pokretom pokušavala da obrišem tragove života iz kuće. Kao da sam uništavala dokaze da iko živi u onom belom sterilnom dvorcu. Alen nije bio ništa drugačiji od Oskara, živeo je isto kao i on, kao i svi mi pre svega ovoga, ali Alen je delovao dovoljno komotno da nije ni jednom napravio grimasu kada bi video da u nekoj od šoljla raste nekakav poseban mikronski svet. Mislim da bi Oskar povratio. Mislim da bi stara Nina povratila i spalila kuću do temelja. Nije da sam sada bila aljkava, nije da nije bilo čisto, ali prosto nisam nameravala da provodim sve vreme čisteći kuću. Bilo je spremljeno koliko je trebalo biti da bih funkcionisala. Posmatrala sam paučinu u ćošku moje spavaće sobe dok sam čekala da me Alen pozove ili da prosto smognem snage da se suočim sa poslednjim danom koji ću provesti sa njime. Trošila sam vreme bezveze piljeći u plafon, ali nisam mogla protiv sebe. Ovo se nije trebalo desiti, nisam se trebala ušuškati u ovaj osećaj. Vreme je da ustanem i suočim se sa krajem kao odrasla osoba, trebala bih biti zahvalna na ovome. Doćiće on opet. Nadam se...

Izašla sam iz spavaće sobe u spavaćici i hodala na prstima kako bih iznenadila Alena jer sam ustala pre nego što me je on probudio. Nije bio u dnevnoj sobi, ali nisam ni očekivala da će biti tamo. Provirila sam na terasu tako što sam se propela na prste, ali sam znala da je u kuhinji. Iskočila sam iza ćoška kako bih ga prepala, ali sam uspela samo da izgubim ravnotežu i zakoračim u nazad kao da sam se odbila od nevidjivog zida.
Uspostavila sam nekako ravnotežu i ostala zaleđena kao srna koja misli da je niko ne vidi ako se ne pomera. Deo mene je želeo da samo potrči ka vratima, drugi deo mene je piljio ne verujući da sam se zaista probudila. Alen je stajao u mojoj kuhinji, na sebi je imao potkošulju i donji deo pidžame, bio je naslonjen na kuhinjski element. U ove tri zbunjujuće sekunde koje su delovale kao sati uspela sam i da pomislim da će se prehladiti jer je stajao bos na pločicama. Na uspostavljanje ravnoteže i pogled na Alena sam potrošila jednu sekundu i nekoliko stotinki dok sam ostatak od tri sekunde potrošila piljeći u crnokosog momka sa začešljanom fizurom u crnim pantalonama, kožnim kaišom, teget košulji i crnoj kravati. Čak sam stigla i da pomislilm da nije očekivao ovako toplo vreme jer su mu rukavi bili zavrnuti. Dražao je ruke prekrštene preko grudi besno, mišići na njegovim rukama su bili zategnuti. Stajao je na pola metra od Alena i piljio u mene besno, a ja? Ja sam skrenula pogled na Alena tražeći pomoć iako nisam imala pojma šta se zapravo dešava. Otvorila sam usta, ali ništa nije izašlo iz njih. Alen je klimnuo glavom sa razumevanjem.
,,Dobro jutro Nina", nakrivio je glavu kao džentlmeni iz nekih starijih vremena i pozdravio me učtivo iako mu je vilica bila stegnuta čvrsto kao da je na granici da pobesni, ali nije bilo to u pitanju. Nije bio besan na mene. Bio je nervozan i napeto je čekao nešto što se desilo odmah iako nije delovalo tako. Pesnica je preletela preko njegove vilice i on je spustio pogled na momenat. Ja sam zakoračila ka njemu, ali on je odmahnuo pognutom glavom i brzo se sabrao. Podigao je pogled, obrisao je krvavu usnu i slegnuo ramenima.
,,Dobro jutro Oskare", promumlao je, a ja nisam smela da skrenem pogled na lice koje nikada nisam videla besno.
,,Sada je malo bolje moram priznati", odgovorio mu je Oskar i udario ga preko ramena drugarski. Ništa nalik onome što sam pre samo par sekundi uspela da vidim. Nisam mogla da se pomaknem, nisam mogla pronaći svoj glas, nisam radila ništa kada su se njih dvojica okrenuli od mene. Po onome što sam uspela da vidim pripremali su doručak kao što su radili ko zna koliko puta pre nego što se Alen odselio. Oskar je kuvao kafu dok je Alen pekao jaja. Noks je igrao iza Alena moleći se psećim Bogovima da Alenu ispadne neki komad hrane dok sam se ja molila svim Bogovima da nestanem. Stajala sam tako u spavaćici i gledala muškarca u odelu i muškarca u pidžami kako spremaju doručak u mojem parčetu raja koji to nikada više neće biti zbog današnjeg dana. Ni jedan od njih dvojice nikada pre nije bio ovde i ništa iz ovog mesta me nije vezao za njih, sada je sve to uništeno jer ću se uvek sećati ovoga, ma kako se završilo, a završiće se jako loše. Okrenuli su se istovremeno i pošli ka meni jedan noseći tri šolje kafe, drugi noseći tiganj u jednoj ruci i tri tanjira u drugoj. Prošli su kraj mene kao da sam stub koji je nakon renoviranja morao ostati ovde, tako sam se i osećala, kao stub koji je ostao nakon što su renovirali život posle mene. Čak je i Noks prošao kao da nisam ovde i otišao za njima.
,,Kako se ovo desilo?", pitala sam sama sebe i konačno se odledila. Okrenula sam se samo da bi ih videla kako vade doručak u svoje tanjire i sede kao da je ovo najnormalniji doručak pre nego što obojica odu na posao. Ni jedan ni drugi nisu gledali u mom pravcu, svaki je gledao u svoj tanjir.
,,Znaš, kada se dvoje ljudi jako vole onda oni planiraju život zajedno. Sve dok jednog dana jedno od to dvoje ljudi kaže da ono ne želi ništa sa tim životom i da to nije nešto što ta osoba vidi kao sreću. Ode čak toliko daleko da kaže da ne može sebe uopšte više zamisliti srećnom kraj te osobe koja je sve radila za njih. Nije čak ni važno što je osoba koja je odlazila činila sve da osoba koja ostaje bude uspešna i uradi sve što je uradila za osobu koja je odlazila. Da skratim priču jer nema baš srećan kraj, zapravo kako za koga. Godine prođu, život ide dalje, svi srećni i sve to. Iznenada, zajednički najbolji prijatelj o kojem obe osobe sve znaju, nazove sa toliko jeftinim izgovorom govoreći o nekakvom odmoru od par dana kod prijeteljice za koju svo troje znaju da ne postoji. Nikada, za sve godine koje je ostavljena osoba poznavala zajedničkog najboljeg prijatelja, ostavljena osoba nije imala potrebe da sumnja, ali je zbog očiglednog izbegavanja najjednostavnijeg očiglednog odgovora posumnjao. Pošto je zajednički prijatelj otišao na put poslovnim autom bilo je veoma lako saznati gde se on nalazi, bilo je samo malo teže saznati kod koga se on nalazi, ali eto mene ovde i eto njega ovde i eto tebe ovde..."
,,Nisam na to mislila...", prošaputala sam nakon Oskarovog predugačkog, potpuno smirenog govora koji je držao dok je polako pijuckao kafu. Alen se iz nekog razloga potpuno isključio, samo je jeo u tišini dok sam ja stajala kao pokisao miš. U svojoj kući sam se osećala suvišnom.
,,Tako što Alen nije imao izbora nego da se nada da ću odustati pre nego što se ti probudiš. Čekali smo u tišini u kuhinji da njegova misteriozna prijateljica izađe. Čak i kada je video da sam ovde nije želeo da prizna da si ti u pitanju. Ako se tvoje pitanje odnosilo na to zašto sam ga udario, morala si znati da će se to desiti, on je znao. Šta si mislila da ću uraditi kada saznam? A saznao bih", podigao je konačno pogled na mene i pružio ruku ka slobodnoj stollici gde je bio postavljen tanjir za mene. Nisam mogla da zamislim da stavim išta hrane u sebe bez da budem sigurna da ću isto to povratiti, ali sam se pridružila jer me je Oskarova smirenost i Alenova isključenost iskreno plašila.
,,Nisam mislila da će se išta desiti, ja sam kriva što ti nije rekao da je ovde. Nisam želela da ti remetim život, barem ne više nego što već jesam. Čula sam da se ženiš i iskreno ti želim sreću, nisam želela da išta poremetim. Ne vidim zašto je uopšte toliko veliki problem..."
Oskar je podigao ruku i prekinuo me u pola rečenice dok je Alen spustio pogled i ugrizao se za usnu kao da se bori sa osmehom, ali nije to bio osmeh izazvan humorom.
,,Otišla si, tvoji roditeji su mislili da sam te ubio, dobro, tvoj otac je to mislio. Pored svega kroz šta sam prolazio morao sam i sa time da se borim, ali sam poštovao da to nije život koji ti želiš. Želeo sam da budeš srećna i napravio sam od situacije najbolje što sam mogao. Vidim da si i ti uradila isto, ovo je upravo onakvo mesto kakvo sam zamišljao kada god bih razmišljao o tome gde si i kako živiš, ali...", ovaj put je skrenuo pogled na Alena koji je podigao pogled, prevrnuo očima i zavalio se u stolicu kao dete kada ga profesori kinje. Prekrstio je ruke preko grudi i skrenuo pogled na Oskara ne čekajući da Oskar završi rečenicu. On je izgleda znao o čemu se tu zapravo radi.
,,Ali ne sa mnom. To je poenta svega ovoga. Barem ti to tako vidiš iako nije tako."
Mislim da mi se vilica otvorila u čudu tek kada je Oskar podigao jednom obrve potvrđujući Alenove pretpostavke na koje ja nisam nikada ni pomislila.
,,U redu. Dosta je bilo. Kao prvo, Alen je tvoj najbolji prijatelj, ali je i moj i izvini što sam želela nedelju dana da uživam sa prijateljem kojeg nisam videla još od kada smo bili ti i ja zajedno. Oprosti mi što sam ga ukrala na nedelju dana. Uzmi ga, tvoj je, ako se o tome radi uzmi ga. Neću uzeti ništa od tebe. Ovo je moj život, moj prostor, moje mesto i pobegla sam od svega ovoga sa razlogom i mrzim što si me upravo naterao da govorim o Alenu kao da je stvar koja tebi pripada iako neću zahtevati ništa od vas. Ipak, rećiću Alenu da se nikada ne vrati, rećiću šta god hoćeš ako će to značiti da mogu da se vratim svom životu koji nikada neće više biti isti jer si došao ovde i ovo više nije samo moje mesto mira", nisam ustala na noge i odmarširala besno u svoju sobu kako bih ostala tamo dok ne budem sigurna da su obojica zauvek otišli. Alenov povređen pogled, Oskarov uvređen pogled su me naterali da ostanem tu gde jesam.
,,Znači ja sam uprljao tvoj raj, ali Alen nije", prokomentarisao je Oskar i klimnuo glavom skupljenih usta na šta sam ja prevrnula očima jer samo on je mogao ovo ovako da shvati. Zapravo, bio je u pravu i osećala sam grižu savesti zbog toga i sada jesam ustala na noge. Klimnula sam glavom jednom u njegovom pravcu, jednom u Alenovom pravcu i ispravila se ponosno.
,,Hvala na doručku, bilo mi je zadovoljstvo, ali sada bih vas zamolila obojicu da odjebete iz mog života i nastavite kao da se ovo nije desilo."
,,Kažeš to kao da svi mi možemo prosto da nastavimo kao da se ništa nije desilo. Nismo svi kao ti Nina", možda me je više od svega što se desilo u proteklih nedelju dana iznenadilo to što je ovo rekao Alen. Oskar se samo nasmejao trijumfalno i ispružio ruku ka Alenu u znak podrške.
,,Već sam pomislio da više nikada neću čuti istinu od njega."
,,Jeste, jer Nina je bezosećajna kučka bez srca", prasnula sam odjednom i udarila sa obe šake o sto. Noksovi pseći Bogovi su uslišili njegove molitve jer sam srušila svoj tanjir i tiganj sa stola i on nije gubio vreme, već se častio.
,,Zbog tebe sam se pretvorila u sve što nikada nisam želela biti, zbog tebe sam živela u zlatnom kavezu, pružila sam ti sve i podržavala te da postaneš najbolja verzija sebe. Izvini što ta verzija nije bila onu koju sam ja želela", siktala sam na Oskara koji je piljio u mene ni najmanje iznenađen onime što sam rekla jer je to već previše puta čuo, ali ja nisam mislila da ću ikada više to morati izgovoriti. Zato sam se konačno okrenula ka Alenu od kojeg nikada nisam očekivala da ću čuti reči koje je izgovorio.
,,A ti...", počela sam besno pokušavajući pogledom da ga spalim na mestu. ,,Ti meni nešto govoriš o svemu ovome? Ti si taj koji je odjednom morao da se preseli na drugi kraj države, ti si taj koji je otišao i nastavio kao da se ništa nije desilo. Ti si najbolje znao kroz šta prolazim i kako se osećam i prosto si nestao bez objašnjenja i poštedi me molim te cele te priče da je jedan od vas dvojice morao biti tamo jer nije. Obojica niste bili tamo kada ste mi bili najpotrebniji i nemate nikakva prava da mi prebacujete što želim da budem srećna bez vas kada već svakako niste bili uz mene. Čak i da nije tako, čak i da jesam bezosećajna kučka bez srca, nije me briga. Obojica ste me napustili kada ste mi bili najpotrebniji, sada mi ne trebate i možete lepo da odjebete tamo gde ste bili sve vreme kada ste mi bili potrebni."
Spustila sam se u stolicu jer sam osećala blagu vrtoglavicu od nedostatka vazduha zbog govora koji sam održala. Konačno sam izbacila sve iz sebe, možda ću ipak moći da živim ovde posle ovoga. Završila sam zvanično sa ovim delom svoga života. Trgla sam se kada je Oskar prasnuo u smeh, Alen je uspaničeno skrenuo pogled na njega sekundu pre nego što sam i ja to uradila. Samo što Oskar nije uopšte gledao mene, gledao je Alena.
,,Do ovog momenta sam se dvoumio zašto si otišao, do ovog momenta sam sebe uveravao da nisi otišao jer sam te pitao da li je voliš i do ovog momenta sam uspevao sebe da ubedim da ti verujem kada si rekao ne."
Skrenula sam pogled na Alena, to je bilo dovoljno da znam da Oskar govori istinu isto tako je bilo dovoljno da znam da moj raj više nikada to neće biti. Ustala sam, nisam se zaputila ka spavaćoj sobi, to neće biti dovoljno, izašla sam na terasu, Noks je trčao za mnom. Nisam čak ni zatvorila vrata za sobom.
,,Odjebite obojica!"