Uvrnute Igre

DEN

     Čaura se tiho kotrlja po asfaltu. Okreće se nekoliko puta pre nego što zalupa po sitnim kamenčićima koje je fokusirao pogledom.

Teško telo srušilo se kraj nje.

Grub bariton isprekidanog daha uspeo je da izusti samo dve reči.

- Iza tebe!

Pre nego što ga je ućutkala tama.

Pucanj.

Pa još jedan, i još nekoliko razmenjenih u unakrsnoj vatri.

Metak trza telo na zemlji.

Još jedan, pa još jedan da razbije mrak i iscepa svetlost.

Pucanje tkiva zaglušujuće uspori sliku.

Oči ga gledaju u nemom preklinjanju za pomoć, ali nije mogao da se pomeri, bio je prikovan silom gravitacije i povredama koje su ga zalepile za tlo.

Paralisan od straha nastavio je da sluša uporno pištanje, sirena?

Pomoći?

Ruka se pomaknu tek toliko da napravi pokret, ali nedovoljno da dohvati prste drugeeruke.

Osmeh ispunjen mirom, i lice osenčeno plavom i crvenom bilo je poslednje što je video.

Den se trznu i budinik završi na podu. Trebao mu je trenutak da se vrati u svoju sobu da upije ledeno plave zidove i odmahne glavom u želji da otera loše snove.

Uspomene, koje su nastavile da ga proganjaju svaki put kad zatvori oči propraćene oštrim bolom u ramenu, znojem i strahom koji se vraćao, svake večeri.

Iznova i iznova u želji da ga zarobi.

- Žao mi je malecka.

      Prošaputa slici na stočiću. Dvoje, istovetne tužene plave oči su ga posmatrale sa nje. Žena duge braon kose i plavi dečačić ošišan kratko. Mornaraska majica mu je visila sa mršavih ruku koje su čučale poput dva štapa sa obe strane tela. Den odvrati pogled skrhan krivicom. Pomeri ruku i obori sliku tako da je ne gleda. Zatrepta nekoliko puta da otera pulsirajuću bol iz ramena, kad ga obgrli duga ruka grleći njegov torzo.

Den trepnu još jednom da se uveri da je budan, ali osoba koja ga je grlila je bila uporna.

Ispod ruke se odmah pojavila i noga, fina, ženska preplanula i zategnuta tako da je malo mesa ostalo na njoj. Sitni zraci sunca su se probijali kroz roletne šarajući po tom nepoznatom telu.

     Den se osvrnu oko sebe hvatajući komad drap veša negde u uglu sobe, tananog malog i čipkastog. Nije mogao da se seti kako je završio tamo, još manje je mogao da se seti otkud ona tu. Ako je morao da bira kladio bi se da ju je sreo negde pre nego što su ga izbacili iz kluba, i posle poručene druge flaše viskija.

- Ti si takav kliše! Jebeni kliše od pandura.

Rekla mu je Mari dok je besno kotrljala kofer u jednoj ruci, i vukla povidac malene pudle u drugoj. U celoj toj galami i gužvi jedino mu je pas uputio saosećajni pogled. Što se Mari tiče nije se udostojila ni da ga sasluša. Podelila je sav nameštaj deleći i njega na dva dela.

- Ja sam detektiv lutko!

     Odgovorio je sa onoliko prkosa koliko ostane u čoveku kad mu se ceo svet raspadne u nekoliko minuta. Na to je Mari samo podigla srednji prst pokazujući mu šta tačno misli o njegovom činu, tik pre nego sto je zalupila vratima toliko jako da je probudila komšijskog psa. On više nije imao psa, i definitivno nije imao ženu. Ona posle nje rekla mu je isto. Samo nije lupala vratima, i nije dizala prste. A opet, rasturila mu je život poput uragana.

     Kad bolje razmisli neće imati ni radno mesto ako ne makne veštačke nokte sa svojih grudi, i odvrati pogled od bujnog poprsja.

    Kao po narudžbini lice bez imena promrnlja nešto i podiže usne da ga poljubi. Nije se bunio, njegovi osećaji su se usput sveli samo one prirodne. Odavno je prestao da brine šta ide nakon toga.

     Sećao se svake koja je otišla, dugo i mučno proživljavajući iznova i iznova gde je sve mogao da bude bolji.

     Poput slučajeva pakovao ih u fioke u svom umu. Po licima, po godinama, po susretima. Uvijao ih je u šarene folije uspomena da bi ostale sveže i lepe, tako upamćene. Da se ne izgube iz njegovih misli, da ih ne naruše surove činjenice realnosti.

Sve su otišle.

Tad dok ih je pamtio, dok je čeznuo za povratkom, dok je osluškivao lupanje na vratima, tad je bio dečak, tek mladić.

Sad je muškarac.

Muškarac je pokušavao da se seti imena.

     Telo se odmače od njega i nastavi da spava. Stopala mi kliznuše na zemlju i počeša bradu. Otrgao se osećaja da je poput starog oronulog drveta zarastao u mahovinu, udobno se smestivši u rutinu dana koji su sad već bili identični jedni sa drugima. Pohvali sebi na jutarnjih inspiraciji i zakači na kaziprst kajšić cipele sa cirkonima. U zadnje delu svog mozga nadao se da nije pokupio prostitutku.

Samo mu je to falilo, Damjan Denijels uhvaćen sa kurvom.

Na to se samo nestašno naceri uživajući u zamišljanju lica svojih kolega.

     Prsti mu zgrabiše ružičasti telefon. Zgroženo frknu na znak plejboja na pozadini i uzdahnu duboko. Sreća pa uz pamet nije izgubio veštinu, u par sekundi provali šifru obnažene brinete i pročešlja društvene mreže.

Mojra zvala se Mojra.

     Vrati telefon, na isto mesto nameštajući ga kako je stajao sekundu pre. Sumnjao je da se ona seća gde ga je ostavila, ali onaj osećaj u njemu da stvari moraju da imaju svoje mesto je bio jači od njega. Blago joj dodirnu rame kako bi je probudio. Obnažene telo sevnu mu pred očima u celosti, a zatim joj spazi otvorene oči.

Njenom licu ništa nije mogao da zameri, bila je klasična lepotica, neki njegovi prijatelji bi umirali pred njenim stopalima. Međutim, on nije imao želju da joj stegne lice međ' šake i spusti usne svuda po njemu.

- Mojra dušo trebalo bi da kreneš, moram na posao.

Sitna trunčica pobede zaleprša njegovim bićem kada se brineta iznendi na spomen svog imena. Den čestita sebi na prikupljenim poenima.

- Oh naravno.

     Elegantno poput pume ustade gužvajući postelju ispred njegovih očiju. Čekao je reakciju svog tela, želju da je dodirne, da provuče prste kroz tu kosu. Bilo šta što bi ga podsetilo da je i dalje živ. Mojra obuče blještavu ružičasti haljinu sa šljokicama, povlačeći je.

Isuse.

Pomisli kad joj odevni predmet jedva pokri obline.

     Nije se ni trudila da pokupi ostatak svojih stvari, samo je uzela telefon i torbicu streljajući ga ledenim očima.

- Nazvaću te.

Reče kako bi ublažio nelagodu zbog njenog pogleda.

- Nema potrebe i onako se ništa nije dogodilo.

Den trepnu nekoliko puta u pokušaju da shvati šta želi da kaže.

- Zaspao si mrtav pijan. Šteta utrošenog vremena.

   Vrata za njom su se zalupila uz tresak pomerajući išaranu diplomu na zidu za par milimetara. Den ustade pa je vrati na mesto, a zatim prasnu u smeh.

     Morao je da prizna sebi, prosto je znao kako da očara ženu.