Donor✔

10.

Xavier's pov.

Već sam dva tjedna u bolnici. Ležim sam u sobi, prikopčan na infuziju, sa monitorom koji mi prati otkucaj srca. Još sutra i puštaju me. Ne bih se ja toliko žalio da danas nije nova godina. Svojima sam rekao da nema teoretske šanse da provedu Novu tu kod mene u bolnici.

Zaslužuju se zabaviti, a ne biti tu sa mnom, u ovoj, danas malo pustoj bolnici.

Rade samo dežurni, dok je pacijentima ovo još jedan dan.

Medicinske sestre se više ne moraju brinuti o meni 24/7. Mogu polako sam hodat. No još nisam napustio krevet osim do WC-a.

Jedva sam dočekao da se prestanu brinuti o meni. Osjećam se bespomoćno iako nisam.

Mogao bi se danas malo prošetat.

Pala mi je na pamet savršena ideja. Stisnuo sam gumb pored kreveta koji poziva sestre da dođu.

Ušla je jedna mlada sestra. Nju još nisam do sad vidio. Upoznao sam se sa trima sestrama koje su se brinule o meni, no ova je nova.

"Zvali ste gospodine?" pitala me sa smiješkom, pola nevinim, pola vragolastim.

"Da, ja bih malo u šetnju." odvratio sam istim smiješkom i jednom podignutom obrvom. Potvrdno je klimnula te se približila krevetu i dovela invalidska kolica.

Polako sam se digao u sjedeći položaj te stavio noge sa strane kreveta i obukao papuče. Sjeo sam u kolica i lijepo se namjestio.

Dovukla je stalak sa infuzijom bliže meni i s nje skinula infuziju te ju stavila meni u ruke.

"Da ju ne vućemo za sobom." nasmijala se te sam samo klimnuo.

"Kuda ćemo gospodine?" sagnula se i šapnula mi na uho.

"Uh nemoj me zvat gospodine, nekako se čudno osjećam. Zovi me Xavier."

"U redu onda, Xavier, kuda idemo?" nasmijala se.

"Možemo do kantine. Gladan sam." rekao sam joj te je samo klimnula. Napustili smo sobu te ušli u lift na kraju hodnika. Spustili smo se jedan kat i ušli u novi hodnik. Vozila me neko vrijeme te smo naišli na velika vrata. Provukla je karticu kroz skener i vrata su se otvorila.

" Fensi." prokomentirao sam.

"Znam, jedna od prednosti ovog posla su ovakve cool stvarčice." rekla je.

Ušli smo u veliku prostoriju punu redova klupa sa stolcima. Nije bilo puno ljudi. Na sreću.

Odvela me do pulta da si naručim što hoću jest. Uzeo sam pohanu piletinu i  tortilju sa salatom i sok.

" Hoćeš ti nešto...... ? " pitao sam sestru i dalje ne znajući joj ime.

"Jasmina ."

"Okej Jasmina, hoćeš nešto pojesti? Ja častim." pogledao sam ju onim puppy eyes. To ni jedna do sad nije odbila.

"A dobro onda, može." predala se.

"Biraj što god poželiš."

Uzela si je tortilju ko i ja i jedan komad torte.

Stavio sam tacnu u svoje krilo dok nas nije dovela do stola. Odabrala je stol uz sam prozor s bolnice s pogledom na grad.

"I kako je to raditi na Novu godinu?" pitao sam ju.

"Pa i nije loše. Iskreno ja sam ovdje samo još pola sata, do tri. Radim jutarnju smjenu."

Potvrdno sam klimnuo.