Asocijacija od sećanja 🔚

Drugo poglavlje

Konstantin je bio uporan, hteo je da dođe ispred moje kuće i sačeka me. Dopustila sam mu nakon kraćeg ubeđivanja.

– Kako ste? – upitao me je kada sam mu prišla.

– Bolje.

– Nije dolazio?

Odmahnula sam glavom. – Nije.

– Tako sam i mislio. Hajdemo.

Odlazimo do obližnjeg kafića i naručujemo piće.

– Čime se bavite?

– Radim kao menadžer u maminoj firmi.

– Pre nego što nastavimo... Voleo bih da ne persiramo više jedno drugom. Mislim da nisam mnogo stariji od vas. Imam tek trideset četiri godine.

Osmehnula sam se. – Stariji si samo dve godine.

– Eto vidiš. – smeje se. – Kažeš radiš sa majkom...

– Da, da.

– Tvoja majka je pretpostavljam ugledna poslovna žena?

– Jeste.

– Hej, vidim da ti je neprijatno. Nema potrebe.

– Ma nije, nego te ne poznajem...

– Pa ne bi da pričaš neznancu o svom životu?

– Tako nekako.

– Evo ja ću tebi reći šta god te zanima.

– Čime se ti baviš?

– Vlasnik sam jedne fabrike ovde u Beogradu.

– Oženjen?

Podiže ruke. – Nisam, kao što vidiš. Nemam burmu.

Te ruke su mi delovale poznato. Sad ćete reći da verovatno većina muškaraca ima slične ruke. Ali ne, ove sam dobro upamtila i ne mogu da se setim odakle.

– Šta ti bi odjednom?

– Nešto sam se zamislila. Izvini.

– Nešto nije u redu?

– Reći ću ti.

– Slušam.

– Imam osećaj kao da smo se negde ranije sreli...

Podigao je obrvu. – Kako si to zaključila?

– Ne znam. Mnogo mi je poznat tvoj glas, ali ne znam odakle...

– Možda ti se samo čini...

– Dobro sam ga urezala u sećanje, ali trenutno ne mogu da se setim...

– Pa i nemoj da se trudiš, ne zamaraj tu tvoju lepu glavicu glupostima. – hvata me za ruku i ljubi je. Od tog poljupca me je prošla jeza. Neka čudna jeza. I sve mi nešto govori da bežim od tog čoveka.

– Šta voliš da radiš u slobodno vreme?

– Obično ga provodim sa dragim ljudima ili se povučem u svoj kutak i crtam.

– Voliš da crtaš?

– Da. Crtanje me nakon jednog stravičnog događaja iz prošlosti smiruje. Zaboravim na sve.

– Šta ti se dogodilo?

– Ne bih da pričam o tome.

– Slobodno mi reci, biće ti lakše.

– Ne govorim ni sa kim o tome. Malo ljudi zna...

– Daj mi tu privilegiju i poveri mi se.

Umesto da pobegnem od ovog čoveka, jer ga ne poznajem, ja sam upravo spremna da mu ispričam najbolniji događaj iz prošlosti.