Asocijacija od sećanja 🔚

Deveto poglavlje

ALBERTA

– Šta se desilo, mama? – upitala me je Tara čim sam ušla unutra. Samo sam odmahnula glavom i suzama što su mi peckale oči. Nisam više mogla da se obuzdavam. Briznula sam u plač koji nije prestao sve dok nisam zaspala. Jecaji su bili dugi i teški. Tara se sklupčala pored mene, držala me u zagrljaju i ništa me nije pitala. Samo me je pustila da se isplačem i odspavam.

Ovog puta posle dužeg vremena sam ponovo poželela da se ne probudim. Trgla sam se iz sna i moja prva misao je glasila: Kosta me je silovao, a druga i treća misao bile su: Kosta me voli i Zaljubljena sam u Kostu.

Au, ovo je sjebano da sjebanije ne može biti.

Šta da radim?

Miris kafe me je sasvim prizvao svesti. Podigoh pogled i videh Taru kako mi prilazi noseći dve šolje kafe.

– Znam šta je mojoj mamici potrebno. – sela je pored mene i pružila mi šolju.

– Ti si moj spasilac.

– Ako ne želiš da pričaš sa mnom o Kosti, u redu je, neću te ispitivati.

– Hvala.

– Sada ja tebi imam nešto da kažem. Danilo me umalo nije ubio...

– Šta se dogodilo?

– Ona autobiografija...

– Dobro?

– Sećaš se? Ako me ikada sretneš.

Čuvši tu rečenicu, prisećam se Kostinog priznanja da mu je to omiljena pesma.

Kakva slučajnost.

– Da, da, sećam se. Jesi li je pročitala?

– Mama, tu autobiografiju je napisao čovek koji te je silovao. – govori mi direktno i brzo.

– Molim? – obliva me hladan znoj.

– Nema sumnje.

– Po čemu si to zaključila?

– Mama, nisam glupa da povežem sve.

– Stani malo...

– Uostalom, doneću ti knjigu pa je pročitaj. Mama, nakon te knjige, sve će se promeniti.

– U kom smislu?

– U smislu da ćeš poželeti da pronađeš tog čoveka.

Ukočila sam se kada mi je to rekla i prebledela sam.

– Zašto bih poželela da pronađem čoveka koji mi je uništio život?

– Zato što on... – odmahnula je glavom. – Pročitaj je mama. Nema mnogo stranica, a promeniće nam živote.

– Ništa se neće promeniti i prekini više.

– Glavu dajem da hoće. Ja sam tog čoveka mrzela iz dna duše, ali posle ove knjige... želim da ga upoznam.

– Izađi iz moje sobe. – govorim joj tiho.

– Mama...

– Samo izađi.

Poslušala me je i izašla iz sobe. Nastavila sam da plačem i skoro ceo dan sam provela u krevetu.

Ujutru sam odlučila da radim od kuće i otišla do svoje radne sobe. Tamo sam zatekla tu prokletu knjigu na radnom stolu.

Ako me ikada sretneš.

Ne, neću čitati ovo. Ne zanima me. Nema opravdanja za ono što mi je uradio. Mrzim ga iz dna duše. Dopustio mi je da se zaljubim u njega, pa mi tek onda rekao istinu.