Asocijacija od sećanja 🔚

Šesto poglavlje

Noć sam provela u Kostinoj kući.

Ujutru me je probudio miris kafe. Prišao mi je i poljubio me u čelo. Umotala sam se u čaršav i ustala iz kreveta. Sedeli smo u tišini, ispijali kafu i pušili. Oboje imamo isti porok – cigarete. Posmatrala sam kako se onaj dim izdiže gore i nestaje. Da li će tako i sinoćna osećanja nestati?

Kada smo završili sa kafom, Kosta je otišao da se istušira, a ja sam pokupila stvari koje su bile razbacane i složila ih malo. Zatim sam ušla u kupatilo i bacila čaršav u ćošak. Prostorija je bila ispunjena parom, posmatrala sam kako se voda sliva niz njegova razvijena leđa i čvrstu zadnjicu. Ušla sam u kabinu i zagrlila ga otpozadi. Okrenuo se i poljubio me je. Voda mi je kvasila kosu, slivala se niz moje lice, niz naša tela. Istog trenutka je ušao u mene i ponovo smo vodili ljubav. Malo nam je bila cela noć.

Obukla sam bademantil i umotala kosu u peškir. Dok se Kosta oblačio, uputila sam se ka kuhinji da nam pripremim doručak. Prišao mi je iza leđa i digao me na radni sto. Prosto nismo mogli da se obuzdamo i zasitimo. Nismo mogli da se odvojimo jedno od drugog. Ljubili smo se požudno. Ubrzo sam legla, a njegova glava se nalazila između mojih nogu. Više nego ikada mi je prijao oralni seks. Ubrzo nakon mog orgazma, Kosta je ušao u mene.

Umirali smo od gladi. Dok je postavljao sto, ispekla sam tost i izvadila iz frižidera ostalo. Jeli smo, pričali i smejali se. Totalno sam izgubila pojam o vremenu i zaboravila na posao. Već je bilo podne i nije bilo svrhe da odlazim do firme.

– Moram da skoknem do kancelarije na sat vremena. – govori mi.

– Dobro. Spremiću se za pet minuta, ne brini.

– Zašto? Hoćeš da ideš sa mnom do kancelarije?

– Ma ne. Pa rekao si da moraš do kancelarije. Ja idem kući.

– A ne, ne, ne, nigde ti ne ideš. Odspavaj malo i kada se budeš probudila, biću pored tebe.

– Da ostanem ovde? U tvojoj kući?

– Zašto da ne?

– Ali ne poznaješ me toliko dobro da...

Prekinuo me je poljupcem. – Volim te, anđele lepi. To je dovoljno, zar ne?

Ukočila sam se kada je to rekao.

– Jesi li siguran?

– Sto posto, anđele lepi.

Osmehnula sam se. – Meni treba malo više vremena. Ne mogu tek tako da izgovorim tu rečenicu.

– Ni ne moraš, ne tražim ti. Jedino što ti tražim je da budeš pored mene i da mi obećaš da nikada nećeš otići od mene.

– Naravno da neću.

– Obećaj mi.

– Obećavam ti. – zagrlila sam ga. – Idi sada, čekaću te.

Čim je otišao, legla sam i pokušala da zaspim, ali misli mi nisu dale mira. Razmišljala sam o tome šta smo mi sada. Ni u jednom trenutku nismo konkretno pričali o tome, samo smo uživali u vremenu koje provodimo zajedno. Prošla noć koju smo proveli zajedno nas je zbližila i uspomenama vezala zauvek.

Sat vremena kasnije sam bila u dnevnoj sobi kada je naišao.

– Dobro veče, lepotice. – obgrlio me je otpozadi, a potom seo i povukao me u svoje krilo.

– Stigao si, napokon. Nedostajao si mi.

– I ti si meni. – poljubio me je.

Kasnije smo gledali neki film, smejali se, pričali i bilo nam je baš lepo. Trudila sam se da gledam onaj film, ali čim sam osetila njegov pogled na sebi, okrenula sam se i pogledala ga pravo u oči. Već tada sam znala da ponovo želim da vodim ljubav sa njim. Počeli smo da se ljubimo.