Asocijacija od sećanja 🔚

Trinaesto poglavlje

Borimo se i ljuljamo jedno uz drugo. Ispuštamo divlje i ne sasvim ljudske zvuke. Orgazam me je zavitlao kao goruću zvezdu padalicu. Lepljiva koža nam se odlepila kada se prebacio u stranu i srušio na mene. Ne znam šta bih drugo rekla, sem da, kada me je uhvatio za ruku i isprepleo prste s mojima, srce mi je poskočilo od sreće.

– Mislim da će Danilo uskoro doći. – pogledao je na sat.

– U pravu si. Hoćeš li da ga pozovem i produžim mu izlazak?

– Uradila bi to?

Klimnula sam glavom. – Želim da budem što duže sama sa tobom.

– Hvala ti Tarice ljubavi moja. – smeje se.

– Kakvo pametno dete imamo, Beta.

Nasmejala sam se. – Izgleda da je bila ubeđena da ćemo ovako završiti.

– Naravno da je bila. Čak i mi nismo ovoliko verovali u nas, koliko je ona verovala.

– Izgleda. – uzimam telefon sa komode i šaljem Danilu poruku, produžujem mu izlazak. Odgovorio mi je odmah: „Ti si najbolja keva na celom svetu. Ljubim te."

Osmehnula sam se i otkucala mu odgovor: „Zahvali se Kosti, on je insistirao da ti produžim izlazak."

– Zašto si ga slagala, lažljivice? – upitao me je Kosta.

– Zato što želim da te prihvati i oprosti ti.

– I da pročita knjigu.

– Da.

– Počeo sam da pišem nastavak, samo da znaš.

– Stvarno?

– Aha. Od trenutka kada sam te pronašao, pa sve do današnjeg dana.

– Kako si me pronašao?

– E to ćeš pročitati u nastavku.

– Uh, tope. Reci mi.

– Ne, saznaćeš kada bude izašao nastavak.

Odmahnula sam glavom. – Bezobrazan si.

– Sad ćeš morati da mi daš svoju majicu da se vratim kući.

– Zašto?

– Zato što si mi iscepala košulju, ludačo.

– I ti si meni haljinu.

– Kao prvo, ti si kući i imaš šta da obučeš, a drugo, ti si prva mene iscepala.

Oboje smo prasnuli u smeh.

– Ne znam da li ćeš ući u neku Danilovu majicu. Dosta je mršaviji. To jest najmršaviji je u porodici.

– To je poprimio od tebe. Na tebe je mršav, a na mene je šarmantan.

– I problematičan je na tebe.

– Ne izazivaj me.

– Baš sam se pitala na kog je takav. – naginjem se i ljubim ga. – Volim te.

– Volim i ja tebe. Možemo li da se istuširamo sada?

– Što se mene tiče može, samo nemaš šta da obučeš. – smejem se.

– Sada ćeš za kaznu da odeš do moje kuće, nađeš garderobu i doneseš mi.

– Nema problema.

Gleda me zabezeknuto. – Šalim se, bre.

– Otići ću. Za pola sata ću se vratiti.

– Ma ne...