Asocijacija od sećanja 🔚

Jedanaesto poglavlje

Stigla sam kući sat vremena kasnije jer sam pre toga otišla do picerije i kupila picu za mene i Danila. Kada je čuo da je Tara ostala kod Koste, podivljao je.

– Idem odmah tamo da je zgazim...

– Danilo, sine, smiri se molim te. Pusti je, ima prava da odlučuje.

– Nema prava. Time što je ostala kod njega, opravdava ono što je uradio. Nikada se neću pomiriti sa tim. Nikada majko.

– Dođi da jedemo, kupila sam picu.

Nakon večere, Danilo se spremio i izašao sa društvom, a ja sam ostala sama kod kuće i odlučila da nastavim sa čitanjem autobiografije:

Kada bi samo na trenutak izašla iz moje glave, bio bih srećan. Da povratim smisao života u svoje misli. Prazne misli šetaju nekim pustim hodnicima, prolaze jedna kroz drugu kao duhovi, anđele lepi.

Muzika me opušta, uspavljuje. Umoran sam, ali san ne pomaže čoveku kada mu je duša umorna.

Tebi koje više nema, lepotice.

Okrenuo sam jutros jastuk i otkrio onu stranu koju tako ljubomorno čuvam. Uzimam tvoju uramljenu fotografiju kao i svakog jutra i molim Boga da te čuva, da te zaštiti od svih zla. Osećam pod prstima otisak tvog lika. Mami me tvoja kosa, želim da zavučem prste i prođem kroz nju. Krećem rukom, ali vazduh mi pruža otpor, jer ti nisi tu, grebe mi dušu.

Koliko mi samo nedostaješ.

Osluškujem, tražeći odgovor na mnoga pitanja.

Nema odgovora.

Nikada ih neće ni biti možda.

Obrisala sam suze i otpila gutljaj kafe. Uništiće me svaka pojedinačna napisana reč. Uzdišem duboko pre nego što nastavim:

Kroz glavu lete one grozne slike, tvoj plač, tvoje molitve da te poštedim... Pitam se da li si uspela da nastaviš svoj život normalno nakon svega...

Kažu da vreme leči sve. Nisu u pravu.

Vreme samo uništava, poražava...

Ne želim da me vreme leči, želim tvoje ruke da me drže čvrsto.

Želim tvoje usne da me leče, anđele lepi. Da zacele svaku ranu.

Zapitam se često kada ostanem sam u četiri zida, da li si usamljena i ostavljena kao i ja, ili si srećna sa nekim. Osećaš li prazninu u duši koju ne mogu popuniti ni prijatelji. Anđele moj lepi, voleo bih da nije tako, voleo bih da si zadovoljna svojim životom i da te voli neko ko te zaslužuje.

Nadam se da ne osećaš više bol koji si osećala nakon čina. Mene bol ne popušta i ne prestaje ni kada ga rukama udariš, svom silinom po grudima. Ali zaslužio sam to, anđele lepi. Zaslužio sam i nije mi žao zbog toga.

Sinoć ti napisah i pesmu.

Evo, vidi.

Anđele moj lepi,

Budi moja seta,

Anđele moj lepi,

Od ljubavi

Postaćemo mi slepi.

Tvoj lik noćima

me proganja,

Daj pojavi se,

Da se izborim

sa ovim demonima