Asocijacija od sećanja 🔚

Osmo poglavlje

Kostine meke usne mi prelaze po slepoočnici i ostavljaju poljupce za sobom.

– Probudi se, anđele lepi. – glas mu je nežan.

– Ne.

– Za pola sata moramo da krenemo.

– Kuda?

Naginje se nada mnom i napregnuto me posmatra. Uplašen je.

– Kuda idemo?

– Čekam te u dnevnoj sobi. Sredi se i siđi.

Brzo me je poljubio i izašao iz sobe. Polako sam ustala iz kreveta, obukla se na brzinu, sredila i šmugnula do dnevne sobe. Ugledala sam ga kako stoji zamišljen kraj prozora. Primetio me je i okrenuo se. Pogledao me je zabrinuto.

– Nešto nije u redu? – upitala sam ga.

Prišao mi je i zagledao se u mene.

– Hoću da znaš da su moja osećanja prema tebi iskrena, Beta.

– Znam to, nema potrebe da mi ponavljaš.

– Moram, da ti se ureže...

– Urezalo se već, ne brini.

Odjednom sam začula pesmu Ako me ikada sretneš.

– Jesi li čula ovu pesmu?

Klimam glavom. – Mislim da ne postoji osoba koja nije čula ovu pesmu.

– U pravu si, samo što je meni ovo omiljena pesma.

– Zašto baš ova?

– Eto tako. – uzeo je daljinski sa stola, pojačao zvuk i pružio mi ruku.

– Dođi da plešemo.

Prišla sam mu i stavila ruku u njegovu. Privukao me je u zagrljaj, rukom mi obujmivši struk. Stavila sam slobodnu ruku na rame i široko se osmehnula. Dugo me je nakon pesme koja se završila grlio.

– Hvala na plesu. Hoćemo li da krenemo?

– Kaži mi prvo kuda idemo.

Odmahnuo je. – Ne mogu da ti kažem.

KOSTA

Odveo sam Betu prvo do Kalemegdana. Dok smo šetali i razgovarali, sve vreme sam bio zamišljen jer sam se pripremao na ono što sledi.

Moram joj reći to danas.

– Ti mene ne slušaš, Kosta. – zaustavila se i pogledala me.

– Oprosti mi, anđele lepi. U pravu si, nisam te ništa čuo. – uzdahnuo sam i seo na klupicu.

– Ima li nekih problema?

– Moram da ti kažem nešto što mi je na duši, Beta.

– Slobodno mi reci. Znaš da meni možeš sve da kažeš.

– Nije jednostavno kao što ti se čini. – uzdišem.

– Prvo hoću da te pitam nešto.

– Slušam.

– Sećaš li se mesta na kom si... silovana? – jedva sam izgovorio to.

Ukočila se kada sam je to pitao. – Nikada ga neću zaboraviti. – odgovorila je tiho. – Zašto me to pitaš?

– Kreni onda sa mnom. – ustao sam.

– Kuda?

Nisam joj ništa odgovorio.