Asocijacija od sećanja 🔚

Sedamnaesto poglavlje

Trgnuo me je Kostin glas. Dnevnik mi ispada iz ruku dok se okrećem i susrećem s njim.

– Kradljivice. – govori mi dok korača ka meni.

– Zaboravio sam da sklonim to. – mršti se i uzima oba dnevnika sa kreveta.

– I pre par meseci si zaboravio da ga skloniš, pa sam malo... čituckala.

– Čituckala?

– Mhm. Izvini. Nisam mogla da se zaustavim.

– Hteo sam da te iznenadim, da pročitaš kad sve bude gotovo.

– Ja sam i ovim oduševljena.

– Verujem, ali hteo sam... Okej, nema veze. – slegnuo je ramenima. – Kakav će kraj biti?

– Srećan.

– Tačan odgovor, gospođice.

– A jesi li ti zaboravio da izlazimo sutra uveče sa decom?

– Kako to da zaboravim? I dalje ne mogu da verujem da je Danilo pristao.

Zakikotala sam se. – Ucenila ga je Tara, a on je slab na nju. Mnogo je voli.

– Primetio sam to.

– Mesec dana nije progovorila ni jednu jedinu reč s njim. Posle toga je malo po malo krenula konverzacija, ali je i dalje bio pod kaznom.

– Vidiš da je upalila kazna.

– Vidiš ti. Molio si me da ga ne kažnjavam.

– Pa molio sam te jer nisam hteo da bude u kazni zbog mene... Hteo sam da pridobijem njegovu ljubav...

– Pridobićeš je, samo budi strpljiv. Malo je drugačiji od mene i Tare.

Mršti se. – Čitam između redova, Alberta, i znam šta si htela da kažeš.

Isplazila sam mu se. – A šta to?

– Da je sve karakterne osobine povukao na mene.

– Pa to je istina, Kosta.

Nagnuo se nada mnom i poljubio me. – Nemoj više da čitaš moju autobiografiju, kad već znaš nastavak.

– Ovaj nastavak će biti sa srećnim krajem, samo što ni ti ni ja ne znamo kakav će nam kraj zapravo biti.

– Kod mene u knjizi će biti srećan i to je jedino bitno. Čak i da me ostaviš, izmisliću srećan kraj. Slagaću čitaoce.

– Razbesnećeš čitaoce kada budu saznali pravu istinu. – zadirkujem ga.

– Ne izazivaj me.

– Hoću.

Reči nisu bile potrebne. Oboje smo znali šta sledi. Na brzinu se svukao i ubrzo bio u meni. Uzdahnula sam i zagrlila ga. Grudi su mi bile pod njegovim usnama. Nežno me je ljubio i prodirao u mene. Zastenjala sam tada još jače.

* * *

Nikada u životu mi nije bilo lepše kao ove večeri kada smo otišli do restorana porodično. Izgledali smo kao normalna i srećna porodica. Što i jeste bilo tačno donekle – bili smo srećni, ali ne znam da li smo bili normalni jer nas mnogi osuđuju. Ne mogu da veruju da sam oprostila posle svega što mi je uradio.

Smejali smo se kao ludi, šalili, glupirali i igrali jer je bila uživo muzika. Bilo nam je prelepo i nezaboravno, čak je i Danilo bio opušteniji i razmenio nekoliko rečenica sa Kostom.

– Hteo sam da vam kažem nešto, pošto ste svi tu. – rekao je Kosta u jednom momentu.

– Slušamo te. – pogledala ga je Tara.

– Znam koliko volite vašu kuću i znam da ste vezani za nju, ali više bih voleo da budete kod mene.

– Hoćeš da se preselimo kod tebe? – upitala ga je Tara iznenađeno.

– Da. – zažmurio je pa otvorio oči.

– To je sjajno. Volela bih. – izjavila je Tara.

– Mene ne možete da naterate na to. – odbrusio je Danilo.

– Danilo, šta smo se dogovorili? – prostrelila ga je Tara pogledom.

– Dobro, dobro, dogovorili smo se, ali ubeđen sam da ta knjiga neće promeniti ova trenutna osećanja prema njemu. – odgovorio je Danilo.

– Ne sudi čoveku po koricama. – smeje se Tara.

– Anđele lepi, reci bilo šta, samo nemoj ćutati. – pogledao me je Kosta.

Osmehnula sam se. – Ne mogu da prisilim Danila da se preseli kod tebe, ali što se mene i Tare tiče, volele bismo.

– Stvarno?

– Da. Pa gospođica se prva izjasnila.

– Idite onda vas dve. Ja ću se preseliti kod bake, a ti prodaj kuću... – brblja Danilo.

– Ajde začepi više. Šta će da ti fali sa nama? Tata ima čak dva ogromna bazena, koja mi nemamo... – govori Tara sa oduševljenjem. – Jedan je iza kuće, a jedan unutra.

– Zabole me za bazene.

– Onda i mene zabole za tebe. Ako ne kreneš sa nama, nikada više me nećeš videti. – ucenjivala ga je.

Negde oko pola dva ujutru smo se vratili Kosta i ja u njegov stan, a deca su otišla kući.

– Šta misliš, hoće li pristati? – upitao me je Kosta kada smo legli.

– Nadam se. – slegnula sam ramenima. – Daj mu još malo vremena.

– Koliko god bude bilo potrebno, ne brini za to. – privukao me je u svoj zagrljaj.

Nekoliko dana kasnije me je Danilo pozvao dok sam bila na poslu. Čudno, nikada me ne zove dok sam u kancelariji, sem ako nije nešto hitno.

Javila sam se. – Šta se dogodilo, sine?

– Možeš li odmah da dođeš do policijske stanice? – upitao me je uzrujano.

– Šta se dogodilo? Dolazim odmah. – već sam ustala sa stolice.

– Kosta je uhapšen.

MOLIM?

– Zašto?

– Objasniću ti sve kad budeš došla.