Asocijacija od sećanja 🔚

EPILOG

ALBERTA

Nikad ne znaš kad nekog vidiš poslednji put. I nikad ne preboliš što nisi znao. Moj mili sin je otišao polako. Otišao je kao da u šetnju negde kreće, otišao je s mirisima jutra. Da l' je znao da se vratiti neće... Kad zamiriše noć, sa suzom u oku tonem u san, al' kao da čujem u daljini njegov glas: „Ne plači, mama, mislim na vas."

Za dušu sam ga zašila i nikada neću preboleti njegov odlazak. Imam samo suze otkad nebo mi ga uze'. Tragovi su ostali za njim koga više nema. Živeće zauvek u mom srcu, mojoj duši, mom pamćenju. Umem sa rečima, ali ne želim, neka srce priča svoju priču, reči nisu potrebne.

Sine moj, samo jednom sam ostala bez glasa, a to je bio dan kada je tvoje srce prestalo da kuca. Volim te onoliko koliko mi nedostaješ. Bez granica.

Od kad si otišao, sve je drugačije, negativno, prazno i tužno. Moj život se promenio iz korena, promenio mi se i pogled na život, više ništa nije kao što je nekada bilo. Nema više tih bezbrižnih dana kada sam znala da je uvek tu za mene. Mislim da nikada više neću biti u potpunosti srećna, uvek će postojati praznina u mom srcu. Sve što nisam stigla da mu kažem, isplakala sam.

Svejedno je meni što mi je danas rođendan. Neće mi taj drugi avgust doneti njega. Svejedno mi je što mi je rođendan, kad mi neće stići njegov telefonski poziv da mi kao i uvek među prvima poželi srećan rođendan. Svejedno mi je jer znam da ću i za deset godina ovako patiti. Svakog dana mi nedostaje više od prethodnog. Nedostaje mi svakim mojim uzdahom i otkucajem srca.

Pogledam u nebo. Znam, tu je negde. Posmatra me. Sve moje borbe. Zato i ne odustajem.

Sine moj jedini, nisam mogla da te sačuvam od smrti, ali te mogu sačuvati od zaborava, jer smrt je jača od života, ali ne i od ljubavi prema tebi.

KOSTA

Plašio sam se tuge, jer tugovanje znači prihvatanje gubitka, zar ne? A ja svakako nisam bio spreman na to. Ni posle godinu dana nisam zaboravio da moje dete nije više živo. Moj anđeo lepi – Alberta – se s vremena na vreme gubila, nije znala za sebe, nije znala gde se nalazi. Tari, Albertinim roditeljima i meni je bilo najteže, ali znam da je bilo jače od nje. Stalno mi je govorila da se ljuti na Danila što nas je ostavio na taj način.

Večeras dok sedim za radnim stolom i pišem poslednje poglavlje svog romana, prihvatam i izražavam bol koji osećam. Priznajem sebi gubitak i tuga me obuzima. Jebena tuga. Suze liju već satima snagom večerašnje kiše koja udara po prozorima moje radne sobe. Plačem za sinom koji mi je u poslednjem trenutku oprostio sve i koji mi je rekao – pre nego što je ispustio svoj poslednji uzdah:

– Tata, molim te nemoj nikada da ostaviš mamu i Taru. Čuvaj ih i budite srećni. To je moja jedina želja i ja te molim da mi je ispuniš. Da mi je sve troje ispunite. Oprosti mi što sam se onako poneo prema tebi. Hoću da kraj drugog dela tvoje autobiografije bude... srećan.

To su bile njegove poslednje reči.

Plačem za sinom koji nije štedeo na lepim rečima pre nego što je otišao zauvek.

Plačem za sinom koji je bio dobar i poslušan sin svojoj majci.

Plačem za sinom koji je bio toliko sličan meni. Bio je moja kopija – i fizička i karakterna. Obojica smo imali poseban stil koji su mnogi pokušali da kopiraju, ali nisu uspeli. Bili smo jedinstveni.

Ponovo se prisećam njegove poslednje rečenice koju mi je rekao i plačem. Glasno. Gotovo jecam.

Sine moj, zauvek ćeš ostati urezan u mom srcu, a ja ti obećavam da ću se truditi svim silama da mama i seka ne budu toliko tužne. Da makar malo pronađemo onaj tračak nade za dalje. Iako nas boli tvoje odsustvo svake sekunde.

Završavam poslednju rečenicu svoje autobiografije i plačem nad prokletom sudbinom.

Oprosti mi, sine, što nisam mogao da napišem srećan kraj, jer to onda ne bi bilo fer prema čitaocima. Život je surov i tek kada sam te zauvek izgubio, shvatio sam da je to moja kazna. Najgora moguća kazna. Trebalo je ja da odem. Hiljadu puta sam, sine moj lepi, proklinjao i Boga i sudbinu što si baš ti morao da budeš žrtva mog počinjenog greha. Znam da si mi oprostio, ali ja sebi ne mogu da oprostim, sine.

Dugo sam sedeo, iščitavao tekst i pokušavao da se smirim, da me Beta i Tara ne bi videle očajnog. Iako već znaju... Isključio sam laptop, izašao iz radne sobe pa otišao do spavaće. Beta me nije primetila jer je listala albume sa fotografijama. Na tim fotografijama najčešće je bila ona sa decom. Tuga mi je obuzela srce, nisam znao kako da joj pomognem, jer ne mogu ni sebi da pomognem.

– Mogu li da ti se pridružim? – upitao sam je.

Trgnula se kada je čula moj glas. – Možeš.

Seo sam pored nje. – Pogledaj me.

Poslušala me je i pogledala. Oči su joj bile napunjene suzama.

– Obećao sam Danilu da ću vas čuvati i da ćemo sve troje biti srećni.

Ovu rečenicu sam joj ponavljao svakog dana.

– Znam, znam, ali prosto je nemoguće da...

Privukao sam je sebi i zagrlio je. – Znam, anđele moj lepi, znam. Svima nama je mnogo teško palo ovo, ali tebi je najteže.

– Lepo moje dete...

– Imam jedno iznenađenje za tebe.

– Koje?

– Završio sam poslednje poglavlje. Kasnije šaljem rukopis izdavaču i za dva meseca otprilike će knjiga ugledati svetlost dana.

– Pa to je sjajno.

Gospode hvala ti – uspeo sam da joj izmamim osmeh.

– Da, da. A koliko će se tek Tara obradovati.

– Hoće, možda čak i više od mene. – smeje se.

– Verovatno. – grlim je čvrsto.

Zaspala je na mom ramenu. Polako sam je spustio na krevet, pa rasklonio albume i otišao do radne sobe. Otvorio sam terasu, izašao ispred i zagledao se u nebo.

Sine moj najdraži, prisutan si gde god da se okrenem i krenem. Otišao si od nas taman kada je sve krenulo nabolje. Hoću samo da ti kažem da će za tebe zauvek biti upaljene sveće i goreti. Neće ih nijedna oluja vetra ugasiti. Volim te.

Osetio sam nečiju ruku na ramenu i trenutak kasnije je Tara stala pored mene.

– On želi da mi budemo srećni, tata, i moramo da mu ispunimo tu poslednju želju. Nas dvoje smo bili različiti, iako smo bili blizanci. On je oduvek živeo život punim plućima i širio radost i sreću, bez obzira na karakter...

Klimnuo sam glavom. – U pravu si.

– Pomozi mi onda da zajedno pomognemo mami da joj bude makar malo lakše, jer ne želim da joj se povrati šizofrenija. Ne bih podnela kada bih ponovo nekog dragog izgubila.

Privukao sam je u svoj zagrljaj i poljubio je u kosu.

Dete moje drago, daću sve od sebe da vas usrećim. To je moj zadatak, to je moje obećanje Danilu.

– Daćemo onda sve od sebe da do toga ne dođe i da nastavimo da živimo život punim plućima, da se potrudimo da budemo srećni, jer znam da će i on tada biti srećan.
___________________________________________

E pa drugari dođosmo do samog kraja ovog rolerkostera. Priznaćete da je bilo napeto do samog kraja - i meni je dok sam pisala. Nemojte samo da mi dolazite na kuću i ubijete me molim vas. ZNAM koliko vam je teško zbog ovakvog kraja, ali biće lepših krajeva u narednim pričama. Obećavam 🤞🏻 Ovim putem želim da vam čestitam predstojeće praznike i Novu godinu! Voli vas vaša Naki 🥂