Asocijacija od sećanja 🔚

Petnaesto poglavlje

Ujutru me budi Tarino šunjanje u sobi.

– Šta tražiš, devojčice? – upitala sam je tiho kako ne bih probudila Kostu.

Trgnula se kada me je čula.

– Vidi, vidi, plan mi je uspeo. – smeje se pobednički.

– Mala...

– Jer da mi plan nije uspeo, tata ne bi ležao pored tebe sada. Samo što sam stigla kući. Odmah sam doletela ovde da vidim da li si sama ili ne.

– Bezobraznice jedna, sve si ovo isplanirala.

– Da, da, i to mi je uspelo. Jelda?

Slegnula sam ramenima. – Kao što vidiš.

Gotovo, uspele smo da ga probudimo. Kosta je polako otvorio oči i razrogačio ih kada je ugledao Taru.

– Tara, ja...

Tara se zakikotala. – Sve je okej. Idem da spremim doručak, možete još malo da se izležavate. – okreće se i kreće ka vratima. – Mogla bih da se naviknem na ovo. – govori dok izlazi iz sobe.

Kosta i ja smo se pogledali.

– Ćuti, preživeh. – smeje se.

– Tara te obožava.

– Ali zato Danilo...

– I on ćete zavoleti, samo moraš da budeš strpljiv. Malo je zajeban.

– Pitam se na koga.

– Godinama sam se pitala na koga je takav, jer nisam znala ni ko si, ni...

Prekida me. – Možemo li da promenimo temu?

Klimam glavom. – Možemo, ali pod uslovom da me uzmeš odmah sada.

– Čuće nas...

– Bićemo tihi.

Naglo se prevrnuo na bok i pomerio me tako da sam se našla pored njega. Sklonio mi je kosu s lica i zadenuo mi je iza uva.

– Potrebna si mi, anđele lepi.

– I ti si meni potreban.

– I želim da ti budem potreban. Želim da brinem o vama.

Uzdahnuo je kad sam mu prošla prstima kroz kosu.

– Volim te, anđele lepi.

– Volim i ja tebe.

Obema rukama mi je obujmio lice, privukao me na grudi i poljubio me. Žestoko. Jezik mu je prodro u moja usta. Osećam njegovo očajanje i potrebu. Ne dajući mi da udahnem, usana zalepljenih za moje, prevrnuo se i pritisnuo me na dušek. Ni sama ne znam kako, par minuta kasnije smo bili goli. Kolenom mi je razdvojio noge i smestio se između mojih butina.

– Anđele lepi. – zadahtao je kao da ne veruje da sam tu sa njim.

– Ovde sam, Kosta. – prošaputala sam.

– O, draga... Trebaš mi.

– I ti meni.

Želim ga. Želim da iscelim i sebe i njega. Potrebno mi je ovo.

Jednim pokretom se zario u mene.

– Kosta. – kriknula sam.

Zariva se u mene, iznova i iznova. Mahnito se pomera, vođen strahom, požudom, željom ili ljubavlju, a ja rado dočekujem svaki njegov prodor.

– Anđele. – zarežao je gotovo nerazumljivo i silovito svršio, izlivajući se u mene. Odmah za njim sam eksplodirala i ja.

Nakon što smo se doveli u red, sišli smo dole do trpezarije. Tara je pripremala doručak, dok je Danilo sedeo za stolom, ispijao smuti i gunđao nešto.

– Shvati da sam do daljnjeg ljuta na tebe. – zaurlala je na njega.

– Pa da, voliš tog čoveka više nego mene i majku. Kako te nije sramota, Tara? Majka ti je sve u životu pružila. A on... on čak nije ni znao da postojimo. Bolelo ga je dupe za...

Tara ga prekida. – To nije istina. Zabole me više šta ti misliš...

– Hej vas dvoje. – prekinula sam ih u raspravi i tek tada su nas primetili.

– Ovo je nečuveno. – viknuo je Danilo. – Ovaj čovek je još uvek u našoj kući.

– I ostaće kod nas. – odbrusila mu je Tara. – Ako ti se to ne dopada, to je isključivo tvoj problem.

– Izvinite što se mešam, ali ako Danilo želi da odem, otići ću. Doručkujte na miru... – govori nam Kosta.

– Nigde ti ne ideš. – rekla je Tara.

– E pa želim da odeš, i to odmah sada. – brecnuo mu se Danilo.

Prišla sam Danilu i opalila mu šamar.

– Nezahvalan si, gospodine. Neću ti dopustiti da se tako ponašaš. Marš u svoju sobu i zaboravi na bilo kakav izlazak sem do škole. U karantinu si do daljnjeg.

– Mama...

– Marš u svoju sobu. – zagrmela sam.

– Nikada nisi bila ovakva prema meni.

– Zato što nisam imala razloga da budem, a sada imam i daću sve od sebe da te dovedem u red.

– Ljudi, pa vi ste svi poludeli. Kako možeš da pređeš preko...

– Dobro jutro. Šta ste se toliko razgalamili? – čuli smo glas moje majke i okrenuli se ka njoj.

– Bilo je otključano, a i čula sam vaše urlanje još kod kapije dole. Šta vam je?

– Tvoja kćerka je poludela, bako. Poludela. – žali joj se Danilo.

– Zašto? – upitala je majka.

– Zato što je oprostila ovom ovde čoveku sve. Prešla je preko svega...

Majka je pogledala Kostu, pa Danila. – Neverovatno ličiš na oca, Danilo.

– Je l' me ti zajebavaš, bako? Jeste li svi poludeli?

– Šta sam loše rekla? Koliko god ga mrzela zbog onog što je uradio mom detetu, ne mogu da zaboravim činjenicu da vam je otac. Nažalost. I moraćete to da prihvatite i pružite mu šansu. Da ga je bolelo uvo za Albertu, ne bi se ni trudio da je pronađe. Ali to govori o njemu, govori da ima veliko srce.

Iznenadila me je majka ovim izlaganjem.

– A potrudiću se i ja da budem pristojna kada sam u njegovom prisustvu, zbog svoje kćerke koja je odlepila za njim.

– Jesi li pročitala knjigu, bako? – upitala je Tara.

– Jesam. Zato i govorim ovo sve.

– Uuuh, a da vidite kakav će biti nastavak. Oduvaće vas. – izletela sam se.

– Otkud ti znaš za nastavak? – gleda me Kosta sumnjičavo.

– Pa... ovaj... ne znam, ali pretpostavljam. Sam si mi rekao da pišeš nastavak.

I dalje mu je pogled sumnjiv. – Hmmm...

– Mogu li da doručkujem sa vama? – upitala je majka.

– Naravno, bakice. Sama sam pripremila ceo doručak.