Asocijacija od sećanja 🔚

Četrnaesto poglavlje

Kezim se kao budala dok čitam ovu njegovu ispovest. Koliko je ovo lepo napisano. Ne bih ništa, apsolutno ništa menjala. Šteta samo što nema više. Zatvorila sam dnevnik i ostavila ga tamo gde sam ga i pronašla, kako ne bi posumnjao.

Pola sata kasnije sam se vratila kući, ali pre toga sam svratila do picerije i kupila nam pastu.

– Kao da si u Zanzibar otišla. Pa i tamo da si išla dosad bi se vratila. – počeo je da gunđa čim sam naišla.

Zakikotala sam se. – Jesam li ti rekla koliko te volim?

– Nisam to zaslužio. Ti si moja premija. Ti i naša deca.

– Polazi na tuširanje, gospodine.

– A da jedemo prvo?

– Ne, prvo ćemo da se istuširamo. – pogledala sam na sat. – Pola dvanaest je. Možda neko od dece naiđe.

– U pravu si.

Gledajući ga pravo u oči, izlila sam malo kupke slatkog mirisa na dlan, nežno mu spustila dlan na grudi i počela da utrljavam kupku u njegovu lepu kožu.

– Je l' ti se sviđa? – prošaputala sam.

– O, da.

Prala sam ga nežno i polako, pomerala se do njegovih pazuha, preko rebara, niz čvrst, ravan stomak.

– Sad je moj red, gospođice. – prošaputao je i uzeo šampon. Izlio mi je šampon na teme i dok mi ga je utrljavao u kosu, uživala sam.

– Sviđa ti se?

– Hmmm...

– I meni. – poljubio me je u čelo.

– Okreni se sada.

Poslušala sam ga i on je nastavio da mi pere kosu.

Toliko mi je bilo lepo da sam se rasplakala.

Mogla sam da ga izgubim, a da pritom ne saznam pravu istinu.

Mogla sam da ga izgubim i da deci uskratim očevu ljubav.

O Bože, koliko volim ovog čoveka. Toliko ga volim da sam preplavljena silinom svoje ljubavi i dubinom svoje posvećenosti. Potrudiću se da ga zadržim pored sebe, da ostarimo i umremo zajedno.

– Okreni se. – trgnuo me je njegov glas. Uhvatio me je za bradu i okrenuo me ka sebi. Tada je primetio da plačem. Privukao me je sebi, čvrsto me držeći, ljubeći mi lice i brišući mi suze poljupcima, dok je voda padala po nama i prala nas.

– Mislim da bi trebalo da izađemo odavde.

– Lepo mi je ovde.

– Vidim, plakala si do malopre.

– Od sreće.

Sedim između njegovih nogu i on me privija čvrsto uz sebe. Ne želim da se pomeram.

– Ustaj na noge lagane, gospođice. – ljubi me i ustaje polako. – Da te obrišem, strpam u krevet, pa da jedemo zajedno. Iscrpljen sam, a i ti izgledaš umorno.

Nakon večere smo ćaskali u krevetu i gledali neki film sve dok nismo čuli da neko dolazi.

Tara ili Danilo – pitanje je sad.

– Ne bi bilo dobro da nas zateknu zajedno i to baš u krevetu. – skočio je Kosta iz kreveta i počeo da se oblači brzo.

Zakikotala sam se. – A ja bih baš volela da nas zateknu.

– Kako ćeš gospodinu objasniti to?

– Tako lepo. Moraće da prihvati to svidelo se njemu ili ne.