Asocijacija od sećanja 🔚

Deseto poglavlje

Gušila sam se u suzama i morala sam da prestanem sa čitanjem. Sada su mi neke stvari mnogo jasnije, ali u trenutku kada sam saznala bolnu istinu, nije mi bilo svejedno da to prihvatim.

Drhtavim rukama sam pronašla obeleživač iz fioke, kako bih znala dokle sam stigla. Minut kasnije sam bila u kupatilu i umivala lice ledenom vodom.

– Mama, jesi li dobro? – čula sam Danilov glas.

Obrisala sam lice i pogledala ga, a potom mu se bacila u zagrljaj.

Kako je moguće da sam sve vreme bila slepa kod očiju? Kako odmah nisam shvatila da je Danilo Kostina kopija? Isti su.

– Hej, hoćeš li mi reći šta se dešava?

– Ma... nešto sam se rastužila.

– Mama, daj prestani više da me lažeš. Već mesec dana si u depresiji... I zašto onaj čovek onoliko liči na mene? O čemu se ovde radi, mama?

– Zato što je taj čovek vaš otac, Danilo.

Zažmurio je i stisnuo pesnice. – Znao sam. Čim sam ga ugledao znao sam. Samo sam čekao da mi ti to potvrdiš. Sledeći put ako ga budem video ovde, ubiću ga bez razmišljanja.

– Šta si to rekla, mama? – začuli smo Taru i njen plač i oboje smo se okrenuli.

– Kosta je naš otac?

– Ja sam to znao čim sam ga ugledao. Zar nisi primetila koliko ličim na tog monstruma? – zarežao je Danilo.

– Ali... Ali... Ali zašto mi to niste rekli? Kako sama nisam došla do tog... zaključka...

– Prvo, nisam bio u Srbiji tri nedelje, došao sam pre neki dan. Drugo, taj monstrum me ne zanima. Možda je i dobro što se pojavio, da mu se osvetim za ono što je uradio našoj majci.

– Nećeš se ti nikome svetiti. – odbrusila mu je Tara.

– On se pokajao zbog toga. Uzmi knjigu i pročitaj.

– Ništa ja neću čitati. Ne verujem tom čoveku ništa.

– Kada budete ti i mama pročitali knjigu, oboje ćete promeniti mišljenje.

– Ja sam počela da čitam. – glas mi puca.

Oboje su me pogledali zgranuto.

– Počela si? – prišla mi je Tara.

– Da, i donekle si bila u pravu, Tara.

– Eto vidiš.

– Mama, jesi li ti normalna? – upitao me je Danilo.

– Posle svega... ti ćeš oprostiti tom čoveku?

– Nisam rekla da ću mu oprostiti, ali... ljudi greše, Danilo. I kaju se za svoje grehe.

– Nikada neću opravdati to što ti je uradio, čak iako mu ti budeš oprostila.

– Sine...

– Kunem ti se životom, majko. Nemoj da me teraš i tvojim životom da se zakunem.

– Molim te ne govori to. On je ipak vaš otac. Možda...

– Završili smo ovu konverzaciju i ovog trenutka stavljam veliku tačku. Za mene on ne postoji, a bude li došao ovde... upozoravam te da će biti krvoprolića. Jedan od nas dvojice će biti mrtav. – govori nam ljutito i odlazi, a ja se ježim od njegovih reči. Počinje da me steže u grudima.

– Nemoj da brineš. – prišla mi je Tara i zagrlila me.

– Najbitnije je da si počela da čitaš knjigu. Videćeš koliko je sentimentalan, plemenit i dobar čovek. Mama, pruži mu još jednu šansu da nadoknadi...