Asocijacija od sećanja 🔚

Dvanaesto poglavlje

Kasnije je zaspao, a ja sam se zavalila u fotelju koja je bila pored kreveta i pozvala Taru.

Ne javlja mi se.

Baš čudno.

Izvadila sam autobiografiju iz tašne i nastavila da čitam.

Znaš, sanjao sam te noćas. U stvari, sanjam te svake večeri, ali ovaj san je bio drugačiji. Bio je predivan, pun ljubavi. Sanjao sam te kako se pojavljuješ u moj život. Pronalaziš me i opraštaš mi sve. U tvojim očima i dalje vidim okove koje kriješ u duši.

Neću ti dozvoliti da mi ukradeš srce, kao što si mi ukrala ovaj san. I onda shvatim da lupam gluposti i da si mi ukrala srce odavno.

Prekida me telefon.

Tara.

- Gde si ti? - javljam se.

- Otišla sam kod tate kući. Neću se vraćati. Doći ću tek ujutru, a Lela će kasnije doneti stvari.

- Zašto mi se nisi javila?

- Nisam htela da vam smetam.

- Mala...

- Hajde laku noć. Znala sam da ga nećeš ostaviti. - govori mi i pre nego da joj odgovorim prekida poziv.

Kakva bezobraznica.

Zadremala sam pola sata kasnije i probudila se kada sam čula Kostin glas.

- Hvala ti za stvari.

Ugledala sam Kostu i Lelu u uglu sobe, ali sam odmah zatvorila oči i pravila se da spavam.

- Vidiš li koliko te voli, Kosta? Provela je čitavu noć pored tebe i... - govori mu Lela.

- Znam ja to, ali nekako počinjem da gubim nadu.

- Nemoj to da sam te čula više. Imate dvoje dece. Nikada ne smeš da odustaneš od nje. Idem sada, jer moram na posao.

Čula sam kako se vrata otvaraju i zatvaraju i shvatam da je otišla. I dalje žmurim, ali osećam da mi je blizu. Previše blizu.

- Koliko si samo lepa dok spavaš, anđele lepi. - govori toliko tiho da sam ga jedva čula.

- Neću biti nametljiv i neću te proganjati, obećavam ti, ali ću nastaviti da se trudim. Lela je u pravu.

Osećam kako mi dodiruje lice i to me dodatno uzbuđuje. Promeškoljila sam se, ali i dalje ne otvaram oči. Ne usuđujem se. Polako je spustio poljubac na moje usne i čula sam ga kako se pomera.

Dvadesetak minuta kasnije sam otvorila oči i ugledala ga budnog. Gledao je tv.

- Probudila si se.

- Jesam. - ustajem polako. - Kako si od jutros?

- Strašno me boli.

- Hoćeš li da pozovem...

Prekida me. - Ne, ne, ne, nema potrebe. Nemaju oni lek za ranjeno srce.

- Kosta, ozbiljna sam.

- I ja. Ove rane će da zacele, ali duša i srce... nikada.

- Je l' dolazila Tara?

- Menjaš temu. Okej. Nije dolazila. Dolazila je samo Lela da mi donese garderobu. Danas izlazim.

- Danas?

- Da, rekla mi je doktorka jutros.

- Odbaciću te do kuće.

- Hvala ti.