Razlog da zaboravim

Aleksa

Ne kajem se zato što sam ostao.

Ne kajem se jer sam je povratio.

Ona me je činila srećnim. Ona je popunila prazninu koju sam osećao. Želelo sam da ona bude srećna.

Posle mnogo godina, ona je prva sa kojom sam poželeo da imam svoj mir. Prva, koju sam želeo da učinim svojom.

Popunjavao sam neku dokumentaciju kada sam čuo zvono na vratima.
Mia je na poslu. Ko bi mogao da bude?

Izašao sam iz radne sobe i krenuo da otvorim vrata.

- Andrea? - ona je poslednja osoba koju sam očekivao. Poslednja osoba kojoj sam se nadao.

- Ćao Aleksa. Da li mogu da uđem? - podarila mi je svoj najlepši osmeh. Osmeh koji sam nekada najviše voleo. Ali sada nisam osetio ništa.

- Naravno. - sklonio sam se da uđe.

- Otkud ti? - pitao sam je nakon što sam joj doneo ceđeni limun.

- Momci i ja planiramo da otvorimo hotel ovde. Pa sam iskoristila priliku da dođem i posetim te.

- Nisam te očekivao.

- Iskreno, ni ja nisam očekivala. - otpila je gutalj. - Dobra. - nasmejala se.  - Zapravo, došla sam da ti čestitam.

- Na čemu?

- Konačno si upoznao nekog ko je vredan tvoje karijere. - nasmejala se nekako tužno.

- Znaš da sam te voleo. - rekao sam.

- Očigledno to nije bilo dovoljno. Ali nisam došla da pričam sa tobom o tome. Drago mi je zbog tebe. Stvarno jeste. Mia mi deluje kao dobra devojka.

- Upoznale ste se? - nije joj valjda nešto rekla.

- Ne gledaj me tako uplašeno, nisam joj rekla ništa loše. Sviđa mi se. Nikad ovo nisam verovala da ću reći, ali sviđa mi se tvoja devojka.

- Da, Mia jeste dobra. Propatila je dosta u životu. Imala je tešku godinu, ali i pored toga, pristala je da moj sjeban život oboji vedrim bojama. Mnogo brzo sam je zavoleo. Mnogo brzo mi se uvukla pod kožu. - počeo sam da pričam.  Stvarno se osećam tako. Andrea me je pažljivo slušala, kao da me je proučavala.

- Da li si srećan? - ovo sam ja nju pitao onda.

- Da, jesam. Volim je.

- Da li je ona srećna pored tebe?

- Ne znam to. Valjda jeste.

- Nemoj da je povrediš.

- Neću. - nikad joj to ne bih uradio.

- Nadam se da je tako. - ustala je i otišla do slike koju je Mia videla kada je prvi put bila ovde. Nasmejala se i okrenula ka meni. - Bili smo srećni ovde.

- Andrea, da li si srećna? - morao sam ovo da je pitam. Još uvek ne shvatam razlog njene posete.

- Da. Volim Antona. Čini me srećnom. Naša deca  me čine srećnom.

- Zašto si onda ovde?

- Andrej je želeo da budem ovde. Promenio si se. - skrenula je sa teme. - Deluješ mi drugačije nekako. Drago mi je zbog toga. - izdahnula je. - Izvini na smetnji. Krenula bih sada.

- Ispratiću te. - krenuli smo ka vratima.

- Da li je i Andrej došao?

- Ne, on je ostao sa bratom i sestrama. Zbogom Aleksa.

- Zbogom Andrea. - rekao sam i povukao je u zagrljaj. Ovo je zvanično bio kraj svega. Kraj nas.

Gledao sam televizor kada su se vrata stana zatvorila.

- Bio je ovo zanimljiv dan. - Mia je rekla i smestila se pored mene.

- Da. Andrea je dolazila. - nisam želeo da krijem ništa od nje.

- Bila je i kod mene. Šta je htela?

- Bila je u prolazu i svratila da nas poseti.

- Ne verujem u to. - Mia je rekla.

- Ne verujem ni ja. Poznajem je za toliko da znam da krije nešto. - samo ne znam šta.

- Verujem da ćemo saznati uskoro. - rekla je i poljubila me.

Uhvatila me je za rub majice i prebacila preko moje glave. Ostavljala je nežne poljupce po mojim prsima dok je preko trenerki prelazila po mom već nabreklom udu. 

- Želim da ti se zahvalim zato što si tako divan prema meni. - rekla je, a zatim skinula trenerke i bokserice zajedno. Prošla je rukom po celoj dužini, a zatim ga stavila u usta.

- Drago mi je što si ovde. - tiho sam rekao. Lezali smo u našem krevetu spavaćoj sobi.

- Drago mi je što mi nisi dozvolio da odem. - poljubila me je, a zatim se bolje namestila na moje grudi. - Drago mi je što si baš ti moj razlog za zaborav.