Razlog da zaboravim

Aleksa

Nakon onog dana, odlučio sam da odem odavde, da zaboravim sve. Da bar pokušam da zaboravim sve.
Imao sam jednu želju, a to je da mi Andrej oprosti i zato sada, po poslednji put stojim pred njihovom kućom u nadi da ću ga konačno videti. I video sam ga.
Ali video je i on mene. Pogledi su nam se susreli. Nije mi promakao trenutak kada se namrštio, a zatim krenuo ka meni.

- Oče, prošlo je dosta vremena. - rekao je kada mi je prišao. - Šta tražiš ovde?

- Došao sam da te vidim. Nadao sam se da ću te videti. - rekao sam iskreno.

- Kako si znao da smo došli?

- Naleteo sam na Andreu slučajno. Imaš li malo vremena? Želeo bih da popričamo. - oklevao je, video sam mu to u pogledu. Ali onda je slegnu ramenima.

- Može, ali nemoj dugo. Mama će da brine.

- Naravno. Hajde idemo. - krenuli smo ka klupi koja se nalazila u blizini kuće.

- I o čemu si želeo da razgovaramo? - rekao je rezervisano.

- Želim da mi oprostiš.

- Malo je kasno za to.

- Znam, pogrešio sam. I kajem se zbog toga. Možda smo proveli malo vremena zajedno, ali to je bio najlepši period u mom životu. Kasno sam shvatio to.

- Pokloni i čestitke koje si mi slao za rođendan i ostale praznike nisu promenile činjenicu da si otišao.

- Da, znam, ali želeo sam da imaš na umu da sam tu.

- Hvala na tome.

- Andrej! - čuo sam Andrein glas.

- Moram da idem. - ustao je. - Gledaj, nisam ljut, davno sam prestao da budem, samo, razočaran sam. Ti si bio moj uzor i želeo sam da budem kao ti u svakom pogledu, a da u to vreme nisam ni znao da si moj otac. Možda nisi znao od samog početka da imaš dete jer su stari ispale onakve.

- Znaš priču? - pitao sam ga.

- Da i pusti me da završim. Možda si saznao za mene kada sam imao osam godina, i ne zameram ti zbog toga. Boli me svaka majkina suza. Svako njeno tihi plakanje noću, dok je mislila da ja spavam. Oprostio sam ti jer si ostavio mene, ali ti ne opraštam jer si rastužio nju. A za mene se samo ona računa. - rekao je i otišao.

Ne znam koliko sam tako sedeo na toj klupi i gledao u jednu tačku, ali činilo mi se kao večnost.
Istog tog dana sam rezervisao kartu za povratak.

Društvo mi je pravila Mia, koja je tako divan sagovornik. Iskreno, uživao sam u njenom društvu i po prvi put, od kada sam otišao od Andree, poželeo sam da imam nekog pored sebe.

Mia je tako šaljiva, mila i ljupka. Prelepa je. Nije ni svesna koliko je slatka dok nesvesno pravi one grimase dok priča.

Zato sada, dve nedelje kasnije, stojim pred njenom izdavačkom kućom. Pričala mi je o tome. Gledao sam je dok se sa nekim muškarcem smejala. Krečili su, ona je povremeno igrala, pa se smejala i tako u krug. Delovala je srećno.

Muškarac plave kose je negde oko šest časova popodne otišao, a Mia je ostala sama. Iskoristio priliku i krenuo kod nje.

- Elajdža, opet si nešto zaboravio. - rekla je kad sam zatvorio vrata.

- Nije on, ja sam. - rekao sam i ona se trgla i okrenula ka meni.

- Aleksa. - nasmejala je, a zatim prišla i poljubila me u obraz. - Šta radiš ovde?

- Bio sam u prolazu, sasvim slučajno te ugledao i hteo da se javim.

- Drago mi je da jesi. - nastavila je da se pakuje. - Završavam za pet minuta.

- Nigde ne žurim. - rekao sam i krenuo u razgledanje.

- Lepo je. - rekao sam kada je završila sa spremanjem. - Verujem da će biti savršeno.

- Iskreno se nadam da hoće. Malo me hvata panika.

- Biće to dobro. Jesi li za piće? Večeru?

- Neuredna sam i prljava da bismo išli negde. - imala je boju po sebi.

- Moj stan je u blizini. - jednostavno sam rekao.

- Mislim da to nije pametno.

- Izvini, nisam mislio ništa loše. - očekivao sam da će me odbiti. - Tvoj dečko se možda naljuti.

- Nemam dečka, samo ne poznajemo se.

- Razumem. U redu je. Mislio sam samo da pričamo. Prija mi razgovor sa tobom. - rekao sam i krenuo ka vratima. - Ako se predomisliš tu sam.

- Aleksa, stani. - stao sam. - Poći ću samo ako imaš neko dobro vino.

- Zar sumnjaš u mene? - nasmejao sam se i ona mi je uzvratila.

Ne znam zašto imam potrebu da ova devojka bude u mom životu. I ne znam zašto mi je bilo krivo kada je rekla da ne želi da pođe sa mnom. Ali mi je bilo drago da se predomislila.

Čim smo stigli u stan ona se bacila u razgledanje istog. Ja sam otišao po vino i čaše, a kada sam se vratio, ona je držala jednu sliku u rukama. Sliku na kojoj su Andrea i Andrej.

- Ko su oni? - pitala je.

- Moja bivša verenica i naš sin. - rekao sam. Osetio sam potrebu da budem iskren, za sve druge, Andrea je bila moja sestra, a Andrej sestrić.

- Zašto bivša? - pogledala me je.

- Duga priča.

- Imam vremena. - rekla je i sela na krevet. Sela je u turski sed i dalje gledajući u mene. - Hoćeš li mi dati to vino?

- Naravno. - trgao sam se i požurio joj čašu.

- A sad pričaj. - otpio sam gutalj vina i seo pored nje. Zašto da joj ne ispričam? Moram sa nekim da pričam o tome.

- Andrea i ja smo bili zajedno u srednjoj školi. Kada sam završio školu, dobio sam poziv da igram za jedan klub u Beču i pristao sam. I ako su Andreini roditelji živeli tamo, nisam želeo da zavisim od njih, već da sam ostvarim nešto. Raskinuo sam sa njom, ali sam obećao da ću se vratiti po nju. Ona je tada imala osamnaest godina. Kada sam se vratio ona je već imala dete i drugog muškarca pored sebe. - udahnuo sam. - Umesto da sam joj prišao tada, ja sam kao poslednja kukavica spakovao stvari i otišao.

-  Nastavi. - popila je vino i pružila čašu da joj sipam još.

- Saznao sam da je Andrej moj sin kada je on imao osam godina. Andrea  je pokušala da stupi u kontakt sa mnom, ali nikako nije mogla. Kada sam saznao, pokušao sam da budem deo njihovog života i to je bio najbolji period mog života. Žena koju volim je bila pored mene i rodila mi je sina. Nisam cenio tada to. - osetio sam kako je suza kliznula niz moje lice. - Dobio sam ponudu da igram u Barseloni i prihvatio sam. Mia, ostavio sam ih. Proganja me dan i Andrejevo uplakano lice kada sam otišao od njih. - prošao sam rukom kroz kosu. - Godinu dana nakon toga doživeo sam saobraćajnu nesreću i nisam mogao da igram fudbal. Vratio sam se da molim za još jednu šansu i kunem ti se da bi ona bila poslednja jer ih više nikada ne bih ostavio, ali oboje su me odjebali iz života. - pogledao sam u Miu koja je brisala suze. - Mia, ja nisam loš čovek, ali imam samo jednu želju, a to je da mi sin oprosti. Nakon svega toga, pokušavao sam da budem deo Andrejevog života, ali me je on pre dve nedelje odjebao ponovo. Svaki moj poklon je u ovih pet godina bio vraćen. Svaki poziv odbijen, a svaka poruka ignorisana. Želim da mi sin oprosti i učiniću sve da bude tako. Mia je ćutala.

- Mia, kaži nešto. - rekao sam..

- Ja, moram da idem. - ustala je i uzela svoju torbu. - Moram da prespavam ovo. - rekla je i napustila moj stan. A posle kažu kako treba biti iskren. Gledaj šta se desilo sada.