Razlog da zaboravim

Mia

Nemo sam posmatrala muškarca, guste, smeđe kose. Mog muškarca. Zamišljeno je sedeo pokraj laptopa i kucao nešto na njemu. Bio je u nekom svom svetu nesvestan svoje lepote.

Kutak usana bi mu se kad kad pomerio, naznačavajući njegov jedva primetni osmeh.

On je neko, kog su sve žene želele. Neko ko je svojom pojavom zračio seksipilom. Osećala se moć.

On je bio moj.

Želela sam da svaki trenutak provedem sa njim. Bila sam srećna dok sam sa njim.

Činilo mi se da je i on srećan sa mnom. Ili je bio.

Muči ga nešto i mislim da to ima veze sa Andreinom posetom, jer od trenutka kada je ona dolazila kod nas, on se promenio. Često sam ga hvatala kako zamišljeno sedi i gleda ispred sebe. Ali nije želeo da priča o tome.

Posmatram svog muškarca kako namrštno gleda u ekran laptopa i trenutak kasnije, njegovo lice krasi prelep osmeh.

- Mia, dođi da vidiš ovo. – nasmejao se i pozvao me.

Ostavila sam knjigu koju sam čitala i krenula ka njemu.

- Šta se dešava? – bila sam zbunjena.

- Andrea mi je poslala mejl. Pročitaj. – Andrea... osetila sam ubod ljubomore. Zašto se sada posle toliko godina vratila? Pogledala sam u ekran i počela da čitam.

„Zdravo Aleksa,

Znam da je moja iznenadna poseta ostavila utisak neverice na tebe, ali dolazila sam sa razlogom. Pričala sam sa Andrejem, dosta dugo i doneli smo odluku. Nadam se da nije kasno. Znam koliko želiš da budeš deo njegovog života, ali on se bojao da te pusti u isti. Povredio si ga i to mnogo. Ali valjda je počeo da sazreva. Naš dečak polako raste. Zamišljam te sada kako se smeješ dok čitaš ovo. Doneo je odluku da ti pruži još jednu šansu. Poslednju.

Dolazila sam da bih se uverila da si se promenio i da zaslužuješ tu poslednju šansu. Čestitam. Očekuj poziv uskoro.

S ljubavlju i nadom da nećeš uprskati,

Andrea."

- Konačno! – rekao je. – Konačno ću ga videti. – ustao je i zagrlio me. – Ne mogu da ti opišem koliko dugo čekam ovaj trenutak.

- Tako mi je drago zbog tebe. – iskreno, iznenađena sam. Ali sam srećna zbog njega. Znam koliko mu je bilo teško.

- Treba da sredimo njegovu sobu. – rekao je.

- Ali njegova soba je sređena. – sve je sređeno.

- Da, ali treba da promenimo posteljinu. Unesemo neku svežinu. – počeo je da paniči.

- Polako. Diši. – uhvatila sam ga za ruke. – Imamo vremena. On još uvek nije ovde. Ne brini, sve ću srediti. – zagrlio me je.

- Hvala ti. Hvala ti što si ovde. – stegao me je još jače.

- Uz tebe sam. – poljubila sam ga. – A sad bismo mogli da naručimo nešto za večeru, pustimo neki film i uživamo.

- Da, mogli bismo. – nasmejao mi se. – Jedva čekam da dođe.

Ovo su bili jedni od onih trenutaka kada je moj muškarac postao jedna velika beba. Nije bilo ni traga ni glasa onom moćnom čoveku. Volela sam svaki deo njega.

Prijao mi je svaki deo njega.

- Da li planiraš da dođeš uskoro? – moj brat Vuk me je pitao. Pričali smo preko video poziva.

- Ne znam, ne verujem. Možda nakon otvaranja.

- Imaš pune ruke posla?

- Da. Kako si ti?

- Dobro. Šta se dešava sa tobom? Deluješ mi izmučeno. Problemi sa Aleksom?

- Ne, tu je sve u redu. Muči me njegova bivša.

- Andrea? Zar ona nije udata?

- Jeste. Ali oni imaju dete.

- Da, dete, koje ne želi da vidi svog oca. Znam, pričala si mi o tome.

- Da, ali mali želi da dođe ovde. Andrea je dolazila. – izdahnula sam. – Došla je da vidi da li je Aleksa dovoljno dobar da bude otac svom detetu.

- I, kakvi su utisci? Da li zaslužuje? – čula sam cinizam u njegovom glasu.

- Očigledno da da, jer dolazi uskoro.

- To je lepo zapravo. Samo, ne vidim razlog za tvoju paniku.

- Ne paničim. Samo, to je Andrea. Upoznala sam je. Ona je savršena. Ima prelepu dugu kosu, prelepe crte lica. Telo joj je savršeno. Hodajuća bomba. I ide uz Aleksu.

- To ništa ne znači. Aleksa te voli. Zapamti da si ti ona zbog koje je odustao od svega, a ne ona. A i ti si najlepša devojka koju poznaješ.

- To kažeš samo zato što si mi brat.

- Ne, već zato što jeste tako. Mala, moram da idem.

- Mala? Starija sam od tebe.

- To ne menja činjenicu da moram da idem. Ne brini, sve će biti okej. I skini taj kiseo izraz sa lica ne stoji ti. – nasmejala sam se na ovo. – Volim te.

- Volim i ja tebe. Pozdravi naše.

- Ćao sekice. – rekao je,a zatim prekinuo vezu.

Izdahnula sam i pogledala sliku koja se nalazila pored televizora. Njih troje. Zašto ova slika još uvek stoji tu?

Prišla sam i uzela je. Tako idu jedno uz drugo.

Uzela sam sliku i odnela je u sobu koja je bila namenjena Andreju i stavila je u fioku. Ne želim da je gledam.