Razlog da zaboravim

Aleksa

Kada sam ga video na aerodromu pre deset dana, mislio sam da će mi napraviti pakao. Mislio sam da neću moći da mu priđem, ali prevario sam se.

Nakon onog našeg razgovora on je postao drugačiji. Bolji. Pričao mi je o školi. Fudbalu. Devojci koja mu se sviđala. Prvi put sam se posle toliko godina osećao srećno i ispunjeno.
Posle toliko godina, konačno sam postao otac. Njegov otac.

Ali, sve što je lepo, kratko traje. Ovih deset dana sa Andrejem je proleteo i morao je da ode.
Ostavio sam ga ispred hotela u kome je Anton trenutno boravio, a on ga je čekao na ulazu.

- Drago mi je što sam te vidio. - rekao je.

- Voleo bih da dolaziš češće. - rekao sam.

- Trudiću se da budem ovde. Pa onda, čujemo se. - zagrlio me je. - Vidimo se, tata. - dodao je i nasmejao se.

Srećan sam što je bio ovde. Srećan sam što sam ga video. Srećan sam što je posle svega ponovo počeo da me zove tata. Ne smem da uprskam ovo.

Stajao sam ispred Miine radnje kada sam ugledao Dejmona kako nervozno ustaje i Miu koja besno mlatara rukama.

Šta se ovde dešava?

- Mia? – pogledao sam u nju.

- Ovo se neće završiti na ovome. – Dejmon me je pogledao nekim ubilačkim pogledom i izašao napolje.

- Šta se dešava ovde? – tek tada su nam se pogledi sreli. Na trenutak kao da se uplašila moje reakcije, ali sam trenutak kasnije dobio jedan nesigurni stidljivi osmeh.

- Sedi. – rekla je. – Nije onako kao što misliš. Samo se odjednom pojavio. Prvo sam mislila da je Elajdža, ali nije bio. Oterala sam ga.

- Šta je hteo?

- Da pokušamo ponovo. – stegao sam ruku u pesnicu. Ubiću ga. – Ali ja ne želim da imam ništa sa njim. – laknulo mi je.

Nije znao da ceni ono što su imali. Mia je divna devojka. Puna razumevanja za sve. Ali je dosta propatila. Zbog muškaraca kao što je on. Ja sam bio muškarac kao što je on. Dok nisam upoznao nju. Promenila me je. Postao sam druga osoba. Bolji čovek.

Zaboravio sam sve grehe koje sam počino. Bila je moj razlog da zaboravim. Sin mi je zbog veze sa njom oprostio. Sve je nekako dobilo smisao od kada je ona tu.

Prišao sam joj i zagrlio je.

- Mia, molim te udaj se za mene. – jednostavno je izašlo iz mene.

- Da li me ti to prosiš? – pogledala me je.

- Znam da nije baš najbolji trenutak, najbolja prosidba, a ni najromantičnija. Ali sa tobom sam se osetio onako kao ni sa jednom drugom. Zbog tebe sam poželeo da postanem bolji čovek i postao sam. Zbog tebe sam uspeo da ispravim skoro sve što sam zgrešio u životu. I želim da te oženim. Želim da zauvek budeš deo mog života. – uhvatio sam je za ruke i pogledao je. – I obećavam ti da ću ako pristaneš da ti napravim prosidbu kakvu zaslužuješ.

- Ova je savršena. – popela se na prste i poljubila me. – Pristajem. – nasmejala se i poljubila me još jednom.

- Prsten dobijaš uskoro. – rekao sam. – Sve se desilo nekako spontano. Nemam prsten. – nasmejala se i zagrlila me.

- Volim te.

- Volim i ja tebe.

- Da majko, udajem se. – čuo sam Miu kako priča na telefon. – Ne majko.

Polako sam ušao u sobu i video na kameri sićušnu ženicu smeđe kose.

- Dobro veče. – rekao sam i stao iza Mie.

- Dakle ti si zet. – pogledala me je. – Ako mi povrediš ćerku, uništiću ti život. – nasmejao sam se na ovo. – Mladiću, ne smej se, ozbiljna sam.

- Ne brinite, nikada ne bih povredio vašu ćerku.

- Morate da dođete kod nas za praznike.

- Mama, znaš da ne možemo. Imamo puno posla ovde. – Mia je počela.

- Mladiću, verujem da ćeš ubediti moju ćerku u suprotno.

- Uradiću sve od sebe. – ne smem da se zameram ovoj ženi.

- Mia, braća su rekla da ih nazoveš.

- Nazvaću ih kasnije. Moram da idem sad. – Mia je rekla. – Mama, čujemo se. Volim te.

- Volim i ja tebe. Mladiću, očekujemo vas.

- Ne brinite se. – nasmejao sam se. – Vidimo se uskoro. – rekao sam i Mia je prekinula, a zatim me pogledala. – Šta? Njoj ne smem da se zameram.

- Volim te. – ustala je i zagrlila me.