Razlog da zaboravim

Mia

Proveravala sam sve po poslednji put. Sve je bilo savršeno.

Prošlo je dve nedelje od kako je Andrea poslala mejl Aleksi da će Andrej uskoro doći kod njega. I došao je taj dan.

Andrej uskoro stiže, a Aleksa je otišao da ga sačeka. Zamolio me je da budem ovde kada budu stigli.

Bila sam u kuhinji kada sam čula Aleksin glas.

- Stigli smo. – rekao je.

- Za minut sam tu. – oprala sam ruke i krenula ka njima.

Ne znam čemu sam se nadala, ali sigurno nisam očekivala dečaka od petnaest godina kako stoji ispred mene. Pa on je tinejdžer.

Snimila sam ga još na izlazu iz kuhinje. Neverovatno koliko je ličio na Aleksu. Imali su istu kosu. Oči. Usne. Imao je samo Andrein nos.

- Ćao. – nasmejala sam se i prišla mu. – Ja sam Mia. – pružila sam mu ruku.

- Andrej. – nasmejao se i uzvratio mi osmeh. Imao je Andrein osmeh. – Ti si pretpostavljam devojka.

- Tako je.

- Lepa si. – rekao je.

- To mi je isto rekla i tvoja majka kada me je videla.

- Recimo da imamo isto razmišljanje. Fino je ovde.

- Idem ja da odnesem stvari u tvoju sobu. – Aleksa je rekao.

- Dolazim za minut. Treba i mamu da pozovem. – rekao je. – Živiš ovde? – pitao me je kada smo ostali sami.

- Ne. Aleksa me zamolio da budem ovde.

- Naravno, plašio se kako ću da reagujem. – rekao je cinično i krenuo ka sobi. – Vidimo se kasnije. – mali je ista Andrea.

Mislila sam da će me Andrej izbegavati, ali je bilo suprotno. Narednih dana je bio pravi tatin sin, a prema meni se ponašao sa poštovanjem.

Tek sam sada postala svesna činjenice da je Aleksa zapravo otac. Otac tinejdžera koji je rano sazreo.

Znate ono kad krenu događaji, oni se dešavaju jedni za drugim. Tako je bilo i sada. Sedela sam u radnji i radila na knjizi kada sam čula vrata kako se otvaraju.

- Elajdža, šta si zaboravio? – rekla sam ne sklanjajući pogleda sa ekrana. Ali nisam dobila odgovor. – Mi ne pričamo? – rekla sam i pogledala ga. – Dejmone. – nemo sam rekla.

- Ćao Mia. – rekao je i seo ispred mene.

Nije poružneo nažalost. Gledao me je tim nebo plavim očima i smejao se njegovim blistavim osmehom. Osmehom u koji sam se zaljubila.

- Mislim da ne bi trebao da budeš ovde.

- Ali sam ipak došao. Nedostaješ mi.

- Ti meni ne.

- Ljuta si.

- Kako i ne bih bila. Prevario si me. Uništio sve o čemu smo ikada sanjali.

- Žao mi je. – osmeh mu je nestao sa lica. – Ali došao sam da pormenim to.

- Molim? Šta tačno želiš da promeniš?

- Želim da pokušamo ponovo.

- A Rebeka?

- Rebeka je nebitna. Bitna si mi samo ti. – nasmejala sam se ironično.

- I to si se setio sada? Žao mi je, ali ne.

- Seti se svih trenutaka koje smo imali. Bilo nam je lepo. Sve to možemo ponovo da imamo. – pružio je ruku preko stola i uhvatio moju.

- Dejmone, ne znam šta si očekivao, ali ja ne mogu da budem sa nekim ko je bacio u vodu sve ono što je obećavao.

- A možeš da budeš majka tuđem detetu? – rekao je hladno.

- Molim? – izvukla sam ruku iz njegove.

- Šta moliš? Radije bi bila dadilja i majka sinu nekog fudbalerčića, nego da budeš majka naše dece.

- Taj fudbalerčić je mnogo bolji od tebe. – otkud on zna za Andreja?

- Srećo, on je mnogo gori čovek od mene.

- A to si zaključio na osnovu čega?

- Priča koje kruže o njemu. Nemoguće je da ništa ne znam.

- Izađi napolje. Odmah! – ustala sam i pokazala mu ka vratima. – Ti si poslednja osoba sa kojom ću da pričam o bilo čemu. Napolje!

- Polako, smiri se. – ustao je za mnom.

- Neću da se smirim! Uništio si svaki dao mene. Prevario me sa klinkom. Sestra? Da li Rebeka zna da si ovde i da moliš svoju „sestru" da bude sa tobom? Ili još bolje, da li i nju nazivaš kod drugih devojaka tako. Bolestan si. Napolje! – pokazala sam mu ponovo ka vratima.

- Mia? – čula sam Aleksin glas.

- Ovo se neće završiti na ovome. – Dejmon je rekao i izašao.

- Šta se ovde dešava? – čula sam Aleksin glas i pogledala ga.

- Sedi. – rekla sam mu i krenula sa pričom.