Razlog da zaboravim

Epilog - Andrej

Čekao sam na aerodromu to milo lice. Čekao sam trenutak kada ću je posle šest meseci konačno videti.

- Bato! – čuo sam cik i okrenuo se. Moja mala sestrica mi je trčala u zagrljaj. – Konačno! – rekla je i zagrlila me.

- Hej mala. – podigao sam je i zavrteo. – Da te vidim. Prelepa kao i uvek.

- Sva Andreina deca su prelepa. Ali budimo iskreni, ja sam najlepša. – zamahnula je kosom i nasmejala se.

- Hahah, jesi. – zagrlio sam je još jednom. – Kako su ostali? Mama? Klinci? Anton?

- Svi su super. Maja stalno pita za tebe. Nedostaješ joj.

- I ona meni nedostaje. Svi mi nedostajete. Hajde idemo. Aleksa nas čeka.

Pre šest meseci sam doneo odluku da se preselim kod oca. Krenuo sam njegovim stopama i zahvaljujući svoj podršci koju imam, uspeo sam.

Tata se pre tri godine zvanično povukao iz svega. Oženio je Miiu i sada imaju dvoje dece.

Mama i Anton su otvorili još jedan hotel ovde.

Ujka Stefan se konačno oženio i dobio sina.

A moje sestre i braća... Pa oni su priča za sebe.

Blizanci, kako sam ih oduvek zvao, su tako isti, a tako različiti. Uvek tu jedno za drugo, a međusobno najveći neprijatelji. Maja je opet moja mezimica. Svačija je. Tako umiljata.

Bela i Aki su još uvek mali. Bela ima šest godina, a Aki tri.

Da mi je neko rekao da ću jednog dana imati ovako veliku porodicu, ne bih verovao.

Bio sam mali, sam. Falio mi je brat ili sestra. Falilo mi je da imam nekog pored sebe. Falio mi je otac. Mrzeo sam ga. Jer me je ostavio, jer je ostavio majku. Majka mi je bila sve. Nisam želeo da ga razumem, ne razumem ga ni danas.

Ali on je dobar čovek. Pokajao se. Trebalo mi je mnogo vremena da ga pustim u svoj život, ali nisam se pokajao. Promenio se. Sazreo je. Mislim da je Mia dosta doprinela tome. Hvala joj.

Ovaj nastavak toliko nema smisla, ali vreme je da završavam. Vreme je da oni dožive svoj srećan kraj.

Žao mi je što ste čekali ovoliko dugo.

Marijola.