Razlog da zaboravim

Aleksa

Gledam u to nasmejano lice dok gleda film. Imala je tako zarazan smeh, da me je samo pomisao na njega terao da se nasmejem.

Nisam očekivao da će se ikad više pojaviti na mojim vratima, ali bio sam srećan jer jeste. Želi da budemo prijatelji? Bićemo prijatelji. Mada sam ja od onih koji nemaju žene za svoje prijateljice, nju nisam želeo da izgubim.

- Ja sam gladna. – okrenula se ka meni za vreme reklama.

- Mia, pojela si tonu slatkiša. – gde joj stane?

- Pa? Poručuješ mi nešto? – ošinula me pogledom.

- Ne, samo kažem.

- Dobro. Gladna sam.

- Šta želiš da jedeš? – ustao sam.

- Nešto slatko, čokoladno.

- To nije prava hrana. – namrštio sam se.

- Ali mi se to jede. – zašto je ljuta na mene? Krenuo sam do kuhinje i pronašao čokoladu, zatim se vratio do nje.

- Hvala, divan si. – nasmejala se i uzela ono.

Nakon onog dana, počeli smo da se viđamo svake večeri. Ona bi nakon posla došla kod mene, nekad bih ja otišao do nje. Malo bismo pričali, večerali, ona je uglavnom želela da gledamo filmove. Nakon što odgledamo i drugi film, ona ode ili mene isprati iz stana. Nije pominjala moju prošlost, ali primetio da se namršti kad god vidi Andreinu i Andrejevu sliku, zato sam ih sklonio.

Nije mi promaklo i to da je bila nesrećna. Nije imala onaj sjaj u očima. Želeo sam da znam ko je rastužio ovu divnu devojku, ali nisam znao kako da je pitam to. Plašio sam se kako će da reaguje.

- Mogu li da te pitam nešto? - konačno sam izustio kada se završio drugi film.

- Pitaj me. - okrenula se ka meni pogledala svojim krupnim očima.

- Koja je tvoja priča?

- Kako to misliš? - bila je zbunjena.

- Primetio sam da si tužna. Nemaš onaj sjaj u očima. - na ovo je slegnula ramenima.

- Recimo da od nekih ljudi nisam očekivala neke stvari. - spustila je pogled.

- Želiš li da pričaš o tome? - želeo sam da joj pomognem, stvarno jesam.

- Ti si meni rekao svoju priču. Upoznala sam ga pre mnogo godina. Bili smo drugovi pre svega. Onda su počele da sevaju varnice i krenuli smo da se viđamo. Bila sam njegova drugarica, sestra i ljubavnica.

- Kako to? - zbunjen sam.

- U početku mi je odgovaralo da se samo seksamo, ali kasnije su moja osećanja postala drugačija. Menjao je devojke kad god bi stigao, mene predstavljao kao drugaricu ili sestru, zavisi kako kojoj. Bila sam ljubomorna, mnogo, ali nisam htela da uradim nešto povodom toga. - obrisala je suzu. - Kada me je pitao da budemo zajedno, odmah sam pristala. Sve je bilo tako sjajno, divno, trajalo je dugo, onda sam otišla na put i bila sam odsutna par dana. Završila sam obaveze ranije i vratila se. Htela sam da ga iznenadim. Pojavila sam se na vratima stana i ugledala devojku sa kojom se viđao. Znaš šta je tada rekao? - odmahuo sam glavom. - Rekao je da sam ja njegova rođaka. Po hiljaditi put mi se to desilo. I znaš šta je još rekao? Da sam mu sve ove godine služila samo za krevet i da nije planirao nikada da me oženi i ako je često pričao o tome..

- Tako mi je žao. - prišao sam joj i zagrlio je. Nisam ni mogao da pretpostavim šta joj se dešava. Želim da je izbavim iz ovoga.

- Onda sam se vratila kući. Želela sam da ostanem tamo. Tu sam srela svog druga iz detinjstva, započeli smo nešto. Rekao mi je da ne želi da niko sazna za nas. Trebalo je da pretpostavim, ali mislila sam ko zna. Ne bi mi to uradio. – izdah.

- Šta se desilo? – osećam da je loše.

- Desilo se to, da smo otišli kod njega i da je došla njegova devojka, ostatak je očigledan. – slegnula je ramenima. Idiot. Ja nikada ne bih mogao da prevarim devojku poput nje.

Možda jesam debil, i možda Andrea i ja nismo imali srećan kraj, ali nikada ne bih prevario nijednu devojku.

Prišao sam joj i zagrlio je. A ona je počela tiho da jeca. Mazio sam je jednom rukom po kosi, a ona me je sve jače i jače stiskala. Nije zaslužila ovo. Bila je poput onih devojka. Previše dobrih za ovaj svet. Bila je tako krhka i nežana. Kao da nije ni bila svesna šta se dešava u svetu.

- Izvini. – rekla je kada se pribrala. – Kasno je, trebala bih da krenem.

- Ostani večeras. Ne mogu da te pustim tako slomljenu.

- Jesi li siguran?

- Da, biću u sobi preko puta ako ti zatreba nešto.

- Hvala ti. – rekla je i zagrlila me još jednom.

Bilo je dva sata iza ponoći kada je pokucala na moja vrata. Ležao sam u Andrejevoj sobi i gledao u plafon. Nisam mogao da zaspim.

- Mogu li da uđem? – provirila je glavu.

- Možeš. – nasmejao sam se i uspravio se. – Da li si dobro?

- Ne mogu da spavam. Mogu li da spavam sa tobom?

- Ovaj.. – zbunio sam se. – Naravno. – napravio sam joj mesta da legne.

- Lepo je ovde. – razgledala je sobu.

- Uredio sam je za Andreja. Nadao sam se da će možda nekad doći.

- Zašto nisi pričao sa njim? – rekla je i legla pored mene, a zatim se namestila na moje grudi.

- Pokušao sam, mnogo puta, ali bezuspešno.

- Da li želiš da ja popričam nekad sa njim?

- Ne verujem da bi to nešto promenilo. – mazio sam je po kosi. – Tvrdoglav je. – podigla je glavu i pogledala me je.

- Verujem da ljudi mogu da se promene. – i eto je ta njena dobrota o kojoj sam pričao. – Možda te ne znam od ranije, ali imam osećaj da se kaješ. Ako nekad odlučiš da pokušaš ponovo, želim da budem uz tebe. – poljubila me je u obraz i legla ponovo na moje grudi. Šta ovo bi?

- Laku noć. – rekla je pet minuta kasnije.

- Laku noć. – poljubio sam je u kosu i zatvorio oči.