Razlog da zaboravim

Aleksa

Gledao sam u svog sina kako ide ka meni. Nasmejao sam se i krenuo ka njemu.

- Sine. – rekao sam i zagrlio ga.

- Aleksa. – uzvratio mi je zagrljaj. – Promenio si se. Deluješ mi srećno.

- Ne radi to.

- Da ne radim šta?

- Suzdržan si. Hladan.

- A šta očekuješ? Da ti se bacim u zagrljaj? – hladno je rekao. – Pričaćemo kod kuće. Idemo li, tata? – naglasio je to tata.

Biće ovo dugih deset dana. Do kuće nismo ni reč progovorili. Sve vreme je gledao u telefon.

Čim smo stigli počeo je da bombarduje Miu.

- Gde je Mia? – čuo sam Andreja.

- Otišla je kući.

- Znači sami smo? – seo je pored mene. – Šta gledaš to?

- Neki dokumentarac. Da li si gladan?

- Zapravo jesam.

- Idem da postavim.

- Pomoći ću ti.

Tu se naš dalji razgovor završio.

Kasnije te večeri, ležao sam u krevetu, kada sam čuo kucanje na vratima.

- Mogu da uđem? – Andrej je provirio glavom.

- Možeš. Ne možeš da spavaš? – pitao sam ga kada je seo na krevet.

- Ne. Izvini, ponašao sam se kao razmaženo derište. Želim da znaš da mi je drago što sam ovde. Što si ti tu. – počeo je da priča. – Bio sam mnogo razočaran u tebe kada si otišao. Gledao sam majku kako pati. Mrzeo sam te. Ali Anton je popravio sve to. Znaš, oduvek me je gledao kao svog sina. Mrzeo sam te i zbog toga.

- Andrej... – tiho sam rekao. On me mrzi. Moj sin me mrzi.

- Pusti me da završim. Onda si zbog neke druge osobe odustao od karijere. Mrzeo sam te i zbog toga. Onda sam odlučio da pričam sa majkom. Rekla mi je da te ne mrzi. Da ne može da mrzi čoveka kog je nekad volela. Onda sam je pitao da li ti je oprostila. Rekla je da jeste. Zbog nje sam poželeo i ja da ti oprostim. Dogovrili smo se da ona dođe i vidi kakva je situacija sa tobom i Miom.

- Da li si mi oprostio? – ovo je pitanje koje me muči.

- Da li bih bio ovde da nisam? Ne traži od mene da ti se bacim u zagrljaj samo zato što si mi otac. Možda ti jesam oprostio, ali trebaće dosta vremena da ti poverujem.

- I ovo je dovoljno za početak. Obećavam ti da te ovog puta neću razočarati. Dođi. – raširio sam ruke i povukao ga u zagrljaj. – Drago mi je što si ovde.

- I meni. Laku noć. – ustao je i izašao.

Moj mali sin više nije bio mali. Porastao je. Sazreo.

Nakon našeg razgovora u mojoj sobi, nešto se promenilo. Postao je blaži prema meni. Više vremena je provodio u mom prisustvu.

Pričali smo. Šalili se. Igrali igrice. Ovih nedelju dana sa njim mi je prebrzo proletelo.

Krenuo sam ka radnoj sobi kada sam čuo Andrein glas.

- Sigurno je sve u redu? – pitala je Andreja. Vrata njegove sobe su bila odškrinuta.

- Da, ne brini. Znaš i sam da bih u suprotnom došao kod tebe i Antona.

- Kako se ponaša prema tebi?

- Zadovoljavajuće. Mama, trudi se. Udovoljava mi u svemu. I Mia je dobra.

- Drago mi je zbog toga. Kako si ti? Kad ćeš kući?

- Za tri dana. Dolazite ovde sutra? – Andrea dolazi?

- Ne. Dolazi samo Anton. Moram da pazim klince.

- Ljubii ih puno. Nedostaju mi.

- I ti njima. – raznežila se. – Stalno pitaju za tebe. Nedostaje im veliki brat.

- Gde su sada?

- Spavaju. Samo tad su mirni. Znaš i sam.

- Znam.

- Andrej, da li je srećan?

- Ko? Aleksa? Veoma. Konačno je pronašao nekog ko mu odgovara i ne krivim ga zbog toga.

- Kad si ti tako porastao?

- Vremena se manjaju majko. Izvini me sad, moram da idem. Tata me vodi do grada. – da li me je on to upravo nazvao tata?

- Čujemo se onda. Volim te mali. Čuvaj se

- Volim i ja tebe mama. I ti.

Čuo sam ga kako ustaje sa kreveta i udaljio se od vrata da me ne vidi.

- Ja sam spreman. – rekao je kada smo se sreli.

- I ja.

- Idemo?

- Idemo.