Razlog da zaboravim

Mia

Mia Petrović

Bilo je dana kada sam se osećala slomljeno. Bilo je dana i kada sam želela da ga ubijem. Bila sam zaljubljena, još uvek sam. Ali nakon ova tri meseca, jedino što osećam je praznina. Nisam čak ni ljuta na njega. Jednostavno, osećam se prazno.

Onda sam odlučila da odem, napustim sve i vratim se u svoju oazu mira. Moj Beograd. Grad, gde sam kao mala bila srećna. Grad, gde je sve uvek imalo smisla.

Nije prošlo mnogo vremena od kad sam otišla. Sedam godina. U početku sam leta provodila ovde, ali kako je vreme prolazilo, kako sam odrastala, moji dolasci su postajali sve ređi. I dan po dan, godina po godina, prošlo je tačno tri godine kako sam poslednji put bila ovde.

Nasmejala sam se u sebi i još jednom pogledala kroz prozor. Uskoro stižem, osećam to.

- Deluješ mi kao da jedva čekaš da sletimo. - čula sam dubok muški glas pored sebe. Okrenula sam se i pogledala u muškarca koji je sedeo pored mene.

Muškarac smeđih očiju me je proučavao. Grube crte lica, smeđa kosa, kladim se da sam ga već negde videla.

- Da, vraćam se kući posle nekoliko godina. Da li se poznajemo? Deluješ mi poznato.

- Mislim da ne. Aleksa Krsmanović. - pružio mi je ruku koju sam prihvatila.

- Izgleda da sam pogrešila. Mia Petrović. - zašto mi je naglasio svoje prezime? Nije mi poznato.

Ćaskali smo neobavezno još nekih pola sata i obavestili su nas da uskoro slećemo.

Na aerodoromu me je čekala moja porodica. Majka je iste sekunde poletela ka meni i zagrlila me.

- Da li ti to plačeš? - pitala sam je. Tiho je jecala u mom zagrljaju.

- Ne. - rekla je i obrisala suze. - Konačno! Da te vidim. - uhvatila me je za ruke i udaljila se od mene. - Prelepa si. - rekla je i zagrlila me još jednom. Bože, rasplakaću se.

- Daj ženo, pusti je. Želim i ja da se pozdravim sa ćerkom. - čula sam glas, svog nekada strogog oca. Sećam se da sam jedva čekala da pobegnem od njega. A nakon svega, samo sam želela da mu konačno uletim u zagrljaj.

- Tata. - nasmejala sam se i zagrlila ga. - Mnogo ste mi nedostajali.

- Da, da. Da je tako, došla bi. - moj otac je rekao sa dozom humora u glasu.

- Mogli ste i vi doći kod mene. Znaš da nisam mogla. - poslednje dve godine su bile jako uspešne za mene.

- Znam, znam. Hajde idemo. Braća te čekaju. - uzeo je moje kofere i krenuli smo.

Moja draga braća, Vuk i Matija, izašli su čim su čuli auto.

- Gledaj ti nju. - Matija je prvi rekao i krenuo ka meni, a zatim me zagrlilo.

- Veliki brate. - Matija je stariji od mene dve godine.

- Nemaš više šiške. - rekao je Vuk i pridružio nam se u zagrljaju. Vuk je moj mlađi brat. Mlađi je od mene dve godine.

- Mali brate. - počeli smo da se smejemo. - Nedostajali ste mi.

- Ti nama nisi. - rekao je Vuk. - Ali tvoje šiške će zauvek da mi nedostaju.

- Skratiću ih ponovo. - nasmejala sam se.

- Jel je stigla? - čula sam muški glas i izvukla se iz zagrljala svoje braće.

Gledala sam u muškarca zelenih očiju koji mi je bio poznat odnekud, ali u sekundi nisam mogla da se setim odakle ga znam. Onda mi je sinulo.

- Viktore?! - ciknula sam i zagrlila ga. Viktor je moj i Aleksin drug iz detinjstva.

- Jel sam ti rekao da će više da se obraduje kad vidi njega nego nas dvojicu? - čula sam Vuka u pozadini i nasmejala se na to.

- I sam si rekao da ti nisam nedostajala. - rekla sam i opet se okrenula ka Viktoru. - Koliko je prošlo? Pet godina?

- Manje - više. Izgledaš božanstveno.

- Hvala, takođe.

- Prestani da mi muvaš sestru, letećeš napolje. - Aleksa je rekao zabavljeno.

- Deco, hajdemo u kuću. Mia je sigurno gladna.

- Jesam. Nedostaje mi tvoje kuvanje. - snuždila sam se.

Nakon preukusne hrane, izašli smo napolje da sedimo u vrtu. Moja majka je obožavala cveće. Tata je kad smo bili mali pričao da će ga jednog dana toliko cveće ubiti.

- Želim da kažem nešto. - ustala sam i sva važna počela da pričam.

- Ne pravi se važna. - moj mlađi brat je to naravno primetio.

- Ne smaraj. Uglavnom, znate i sami šta se desilo sa mojom i Dejmonovom vezom, da ne pričam ponovo o tome. - Matija najbolje zna kako sam to podnela. - Uglavnom, znate i da radim u jednoj izdavačkoj kući. Isto tako znate da sam objavila par knjiga i da su božanstvene.

- Narcis. - Vuk je dodao. Ignorisala sam to i nastavila da pričam.

- Protekle dve godine su za mene bile i previše uspešne. Dosta sam napredovala u poslu i donela sam jednu odluku. Elajdža i ja smo je doneli. Draga porodico i dragi Viktore, sada kada smo svi na okupu, želim da vam kažem da smo Elajdža i ja odlučili da otvorimo našu izdavačku kuću. - ja sam se nasmejala, a onda je usledio muk. Bože kako sam uzbuđena. Željno sam iščekivala njihove reakcije i bile su. Vuk je prvi skočio sa stolice i čestitao mi je. Onda su usledile brojne čestitke.

- Čestitam mala. Tako sam ponosan na tebe. - Srđan mi je prišao i poljubio me u čelo.

Ostatak večeri je bila tako vesela. Sedeli smo, prepričavali neke događaje. I u ovom trenutku, rešila sam da više nikada ne odem od njih.

------------

To je to za sada. Aleksu već znate. Želela sam da upoznate i Miu.