Razlog da zaboravim

Mia

Budi me telefon i prvo što primetim je to da nisam u svojoj sobi. Soba je bila sva nekako u dečačkom fazonu, sa nijansama plave i bele boje.

Kako sam dolazila sebi, prisećala sam se i otkud ja ovde. Film, razgovor. Trenutak kada mi je Aleksa rekao da ostanem i na kraju ja, dolazim u ovu sobu jer nisam mogla da spavam.

Iskreno, ni sama ne znam zašto sam to uradila, ali bio mi je potreban razgovor. Bio mi je potreban on.

Okrenula sam se ka drugoj strani kreveta i primetila da ga nema. Taman sam krenula da ustanem, kada je telefon ponovo zazvonio. Elajdža.

- Halo. – javila sam se.

- Kasniš, da li je sve u redu?

- Da, da. Kasno sam legla sinoć.

- Da li treba da znam nešto?

- Ne, uskoro sam tamo. – vrata sobe su se otvorila i Aleksa je ušao sa poslužavnikom.

- Dobro jutro, doneo sam ti doručak. - ugledala sam sok od narandže i kroasane. I kafu naravno.

- Dobro jutro. - rekla sam i uzela jedan kroasan. - Hvala ti za sinoć. Trebao mi je razgovor.

- Uvek. - nasmejao se.

- Treba da krenem. Kasnim na posao. Elajdža će me ubiti.

- Naravno. - sklonio je poslužavnik i ja sam ustala. - Vidimo se večeras?

- Da, u osam sam kod tebe. - poljubila sam ga u obraz i izašla iz sobe.

Moram da priznam da sam uživala u društvu sa njim. Bio je tako dobar i pažljiv prema meni. Za tako kratko vreme, uspeli smo nekako da uskladimo ritam. Jedva sam čekala da nakon posla odem kod njega, prepričam mu svoj dan, odgledam film sa njim.

On je, šarmer, dobar prijatelj i veliki šmeker. Dasa. Ima taj neki mangupski stav, ali je u suštini jedna dobra duša.

I, možda ovo zvuči nestvarno, ali sto posto sam sigurna da se kaje. Osećam to. Zato sam se i ponudila da razgovaram sa Andreom i njihovim sinom. I nezvala se ja Mia Petrović ako to ne uradim.

Kada je posao u pitanju, moram priznati da je sve išlo kako treba. Pripreme za otvaranje su bile pri kraju, pisanje knjige je takođe teklo u dobrom pravcu, Elajdža je bio zadovoljan, i mislim da će sve biti u redu. Nadam se da ću, ako se knjiga pokaže kako treba, uskoro krenuti sa promocijom knjige, a krenuću od sajma koji se približava.

U početku sam, kako je to Elajdža nazvao, iskorišćavala Aleksu, ali kasnije sam shvatila da uživam u njegovom društvu. Trebalo mi je malo vremena da shvatim to.

- Blistaš. – primetio je moj mlađi brat kada smo ovog popodneva pričali preko video poziva.

- Recimo da sve teče po planu.

- Čini mi se da postoji još nešto. – nasmejao se i podigao jednu obrvu.

- Mislim da ne. – nisam želela da pričam o Aleksi.

- Evo ja ću prvi. Imam devojku i divno mi je. Zajedno smo deset dana. – nakezio se.

- Svaka čast. Oborio si rekord, zar ne? – Vuk nikad nije bio sklon vezama.

- Jako duhovito. Sad ti. Ko je on?

- On je jedan moj prijatelj, kog sam upoznala u avionu i sa kojim već mesec dana provodim večeri, gledajući filmove.

- Samo to? – snuždio se.

- Da, samo to. Pomogao mi je da živnem malo. Odlučila sam da ne brzam.

- Ali ti se sviđa?

- Nisam sigurna. On je tako divan prema meni i pažljiv, čuva me i to me pomalo plaši.

- Ko je on? Odatle je?

- Iz Beograda je.

- Opa, da li ga znam?

- Ne verujem. Otišao je odatle veoma mlad. Karijera i to.

- O čemu pričate? – moj stariji brat je iskočio odnekud.

- Naša seka se druži sa nekim likom i ne želi da mi kaže ko je u pitanju.

- Ne smaraj je, verovatno ga ne znaš. – Matija je stao na moju stranu.

- Zapravo, možda ste i čuli za njega. – oduvek smo pričali sve jedno drugome. – Aleksa Krsmanović.

- Onaj fudbaler? – Vuk je prvi rekao. – Ne bih da te plašim, ali čuo sam priče, i mogu ti reći da mi se ne sviđaju.

- Znam, čula sam i ja. Znam celu priču.

- I kako ti se čini priča? – Matija je pitao.

- Ne sviđa mi se. Ali primetila sam da se kaje. – stala sam na njegovu stranu

- To ne možeš da znaš. Ne znaš kakav je bio pre. Gde ste se upoznali uopšte?

- U avionu, kada sam dolazila tamo. Igrom slučaja smo i u povratku sedeli zajedno, nakon toga smo krenuli da se družimo.

- Pamet u glavu mala. – Matija je rekao. – Tvoj svet je i onako malo ružičast, a on nije osoba kojoj možeš da pokažeš to.

- Ne brini. Šta misliš zašto sam mu ponudila prijateljstvo.

- Iskreno, ne znam.

- To nije bilo pitanje Matija. – čula sam vrata i Elajdža je ušao u lokal. – Moram da idem, stigao mi je ručak. Volim vas.

- I mi tebe. Čuvaj se. – rekao je Vuk i prekinuo.

- Nedostaju mi. – rekla sam Elajdži.

- Moći ćeš više vremena da prvodiš sa njima, kad sve ovo prođe. Više nemaš radno vreme. – nasmejao se i poljubio me u kosu. – Hajde da jedemo, pa na posao.

- Kako napreduje knjiga? - pitao me je dok smo sakupljali stvari. Završili smo za danas.

- Ja sam zadovoljna. Poslaću ti večeras nova dva poglavlja.

- Kada završavaš?

- Ne znam, ali mislim da će knjiga imati nastavak.

- Znači na konju smo.

- Naravno. Oduvaćemo.

- Vidimo se onda sutra.

- Vidimo se. - zagrlila sam ga i izašla.