Razlog da zaboravim

Aleksa

Zamišljeno sam sedeo i gledao parče papira koje je bilo isred mene. Zapravo, bilo je nekoliko strana, ali ništa više osim prve strane nisam pročitao.

Podigao sam pogled i pogledao ka vratima u nadi da će se Mia pojaviti na vratima, ali ni nje nije bilo. Napustila me je.

Onda mi je pogled odlutao ka kutiji koja je stigla pre osam dana. Andrejev poklon za rođendan. Vratio ga je. Kao i sve ostale.

Jedno je bilo sigurno.

Ponovo sam bio sam.

Ponovo sam ostao sam.

Nedelju dana ranije

- Jesi li siguran da si dobro? – Mia me je pitala kada je krenula na posao.

- Da, siguran sam. – sinoć je ostala kod mene. Bilo mi je potrebno.

- Zovi ako nešto treba.

- Ne brini, dobro sam. – divna je kada brine ovako o meni.

Juče je stigao poklon koji sam poslao Andreju za rođendan. Ne znam šta više da uradim da bi mi oprostio, a ne želim da odustanem. Ne mogu da odustanem.

Samo što sam izašao iz kupatila, kada mi je telefon zazvonio. Moj menadžer.

- Halo? – javio sam se. Odavno se nismo čuli.

- Aleksa, ćao. Dugo vremena je prošlo.

- Tri godine, manje - više. – rekao sam.

- Da li si slobodan da se nađemo danas?

- Šta se dešava? – nismo se čuli od kad sam potpuno izašao iz svega.

- Videćeš, imam predlog za tebe. – ne znam zašto, ali pristao sam.

Nakon što sam posalo Mii poruku da ću kasniti, otišao sam u restoran u blizini mog stana. Nemanja je već bio tamo.

Već deset minuta gledam u ugovor koji se nalazi ispred mene i ne znam šta da kažem.

- Gledaj, znam da ne želiš više da igraš, ali ja sam još uvek tvoj menadžer. Ovo je prilika koja se ne odbija.

- Znaš da ne mogu, zbog noge najviše.

- To je samo izgovor. Raspitivao sam se i znam da si sto posto zdrav.

- Mogućnost povrede je i dalje velika.

- Ovo je prilika koja se jednom dobija. Razmisli.

- U mom životu postoji neko, ako bih otišao, to bi dokazalo da se nisam promenio, a jesam. I to mnogo.

- Mogućnost da povedeš i nju uvek postoji. – nasmejao se. Ona nikad ne bi pristala da pođe sa mnom. – Razmisli. Dajem ti nedelju dana. – ostavio je fasciklu, ustao i pružio mi ruku koju sam prihvatio. – Čujemo se. – rekao je i izašao.

Mislim da sam onu narandžu pio još nekih pola sata. Zatim sam zatražio račun i krenuo kući.

Nemanja je bio u pravu, ponuda koju sam dobio je bila stvarno dobra. Ali nisam želeo da je prihvatim. Mada, je osećaj kada staneš na teren opet neprocenjiv.

Mia je već bila u stanu kada sam stigao.

- Šta se desilo? – pitala je čim me je ugledala. – Deluješ mi nekako, pa, popišano.

- Ništa bitno. – rekao sam i krenuo ka radnoj sobi. – Idem da ostavim ovo.

- Važi, postavila sam sto. – rekla je i nasmejala se.

I ako je bila radoznala, nije želela ništa da me pita, već je čekala da sam krenem da pričam. Kako se moje raspoloženje nije popravljalo, odlučio sam se da popričam sa njom. Želeo sam da prihvatim ponudu, a želeo sam i da ona pođe sa mnom.

- Da li možemo da porazgovaramo? – pitao sam je dva dana kasnije.

- Naravno, šta se dešava? I nemoj reći da nije ništa bitno, jer od kad si se onog dana vratio, deluješ slomljeno. – ustao sam i krenuo ka radnoj sobi, a zatim se vratio sa fasciklom i pružio joj.

Uzela je i otvorila bez reči.

- Ovo je dobra ponuda. – rekla je kada je pročitala ugovor. – A i suma je dobra. – pružila mi je fasciklu.

- Nije mi bitan novac. – rekao sam. Podigao sam pogled ka njoj. Bila je ozbiljna.

- Šta ćeš da uradiš? – gledala je u svoje šake i nervozno ih „lomila".

- Ne znam. Želeo sam da popričam sa tobom.

- Zašto? Kakve to veze ima sa mnom? – podigla je pogled ka meni.

- Želim da pođeš sa mnom.

- Molim?

- Kao klinac sam oduvek želeo da postanem fudbaler i ostvario sam to. Postao sam slavan i dobar u svom poslu. Tada mi je bilo bitno samo to. Sve ostalo mi nije bilo važno. Ljubav mi nije bila važna. Kada sam izgubio sve to shvatio sam da sam gledao neke druge stvari. Onda sam upoznao tebe i ti si mi vratila veru da mogu da postanem bolja osoba.

- Želiš da se iskupiš za ono što si uradio. Misliš da ćeš se ovako iskupiti za sve.

- Ne, zaljubio sam se u tebe. Da nije tako, verovatno nikada ne bih postupio ovako. Želim da pristanem, ali samo ako ti pođeš sa mnom. Želim da kreneš sa mnom.

- Žao mi je, ali ne mogu. – ustala je, a i ja za njom.

- Zašto? Zbog moje prošlosti? - imam osećaj kao da ću eksplodirati.

- Zbog naše prošlosti. Previše sam patila da bih dozvolila sebi taj luksuz.

- Luksuz je biti zaljubljen?

- Povredićeš me.

- Neću.

- On me je povredio. I onda drugi nakon njega. Zašto bih rizikovala?

- Zato što sam zaljubljen u tebe.

- Zaljubljenost nije dovoljna. Treba mi više.

- Mia, gledaj. Grešio sam i to mnogo, ali svi mi grešimo. Od kad sam upoznao tebe, odlučuio sam da postanem bolji čovek, zato daj mi šansu. Dozvoli mi da ja budem taj koji će biti tvoj razlog da zaboraviš. Jer, ti si moj razlog za zaborav. Od kad imam tebe, siguran sam u to da mogu da postanem bolji čovek. Bolji čovek za tebe, mog sina i za nas. Daj mi šansu. Daj nama šansu, da negde daleko započnemo nešto novo.

- Žao mi je, ali ne mogu. Možda se jesam zaljubila u tebe, ali ne mogu dozvoliti sebi da patim ponovo. Isto tako ne mogu dozvoliti sebi da odbiješ ovo. Ako te ovo čini srećnim... – pokazala je na fasciklu koju sam držao u ruci. – Ti pristani i ja ću biti srećna zbog tebe. Ali žao mi je, ne mogu poći sa tobom. – rekla je i krenula ka vratima. Sranje.

- Mia, kako ne vidiš da me ti činiš srećnim?! – povikao sam, ali nije se okrenula. Nastavila je da hoda ka vratima, a ja sam je pustio da ode.