Razlog da zaboravim

Aleksa

Moja majka je oduvek bila teška žena, ali bez obzira na to volim je. Mnogo vremena mi je trebalo da pređem preko onoga što je učinila.

Naime, kada sam doživeo saobraćajnu nesreću, ona je došla kod mene. Malo je bila kod mene u Beču, malo u Beogradu. Ali onda je odlučila da ode i poseti Andreu, moju ljubav. Posvađale su se, Andrea je isterala iz stana i ova je iz osvete otela malog Andreja mog sina.

Andrea je došla kod mene i napala me, pa je onda okrivila moju majku. Ona je tada bila u Beogradu, bar sam tako mislio. Zapravo, nije se vratila. Odsela je kod nekih rođaka, izvela Andreja iz škole i odvela ga tamo.

Zahvalan sam Andrei do neba, jer je nije prijavila, već je samo zahtevala zabranu prilaska, za oboje naravno. Moja majka je nakon toga prestala da me posećuje.

Nakon godinu dana, rešio sam da dođem i posetim je.

Sve vreme, u avionu, krajičkom oka sam posmatrao devojku koja je sedela pored mene. Delovala je tako srećno, kao da je jedva čekala da stigne kući.

- Deluješ mi kao da jedva čekaš da sletimo. – progovorio sam.

Okrenula se ka meni i osmotrila me. Proučavala me je. Da devojčice, to sam ja Aleksa Krsmanović, a ti si tako lepa.

- Da, vraćam se kući posle nekoliko godina. Da li se poznajemo? Deluješ mi poznato.

- Mislim da ne. Aleksa Krsmanović. – pružio sam joj ruku koju je prihvatila. Naglasio sam svoje prezime, možda se seti.

- Izgleda da sam pogrešila. Mia Petrović. – To nije moguće. Mene svi znaju.

Stigao sam kući, ali moja majka nije bila tu. Ko zna gde je otišla.

Presvukao sam se i uputio ka njenoj kući.

Svetla su bila pogašena, ali je travnjak bio uredno pokošen. Znam da nije tu. Znam da je u Beču i da nije dolazila ovde više od tri meseca. Povremeno se raspitujem o njima.

Naredne dane sam provodio isto. Čim bi ustao, doručkovao, spremio bih se i po ceo dan sedeo u kolima ispred njene kuće i čekao da je iznenada vidim.

Majka mi je svakodnevno pregovarala zbog toga. U početku sam joj pričao da se viđam sa prijateljima, ali provalila me je.

Sedeo sam u kolima i prisećao se uspomena koje smo imali zajedno. Ali uvek bih se vraćao na noć pre nego što sam otišao.

- Nedostajaćeš mi. – rekla je i zagrlila me.

- I ti meni. Mnogo. Čim sredim sve tamo, dolazim po tebe. – obećao sam.

- Nemoj da ideš. – podigla je pogled i pogledala me. Oči su joj bile crvene od plakanja.

- Znaš da moram. – pomazio sam je po kosi. – Znaš da je to moj san. – samo je klimnula glavom i ponovo me zagrlila.

Zašto jebeno nisam odabrao da ostanem? Sada bi sve bilo drugačije. Te noći smo napravili malog Andreja. Nasmejao sam se na ovo.

Jednog jutra kada sam došao, ugledao sam Andreja kako sedi u dvorištu i gleda u telefon. Kad su oni došli.

Izašao sam iz auta i krenuo ka njemu. Zastao sam blizu kapije.

- Lala, cekaj me. – dvoje male dece su izleteli iz kuće.

- Bato! – mala devojčica je rekla i zagrlila Andreja.

- Lara, dosadna si. – nasmejao se i podigao je.

- Šta jadiš?

- Gledam nešto.

- Šta gledaš? – dečak je pitao.

- Ne zanima te.

- Opet gledaš fudbal?

- Da.

- A tu ste. – ugledao sam Andreu sa malenom bebom u rukama. – Hajde ručak.

- Nisam gadan. – maleni dečak je rekao.

- Majk, pozvaću tvog oca, ulazi unutra. – Andrea je rekla. On je samo klimnuo glavom i ušao unutra.

Andrea je podigla pogled i ugledala me.

- Deco, idite u kuću, dolazim za minut. Andrej uzmi Maju. – pružila mu je devojčicu i krenula ka meni.

- Aleksa. – prišla mi je. – Otkud ti ovde?

- Ovde sam već mesec dana.

- Šta tražiš ispred moje kuće? – bila je tako hladna.

- Bio sam u prolazu. – slagao sam. – Andrej je porastao.

- Da, izrastao je u pravog dečkića. Oporavio si se?

- Da, trebalo je dosta vremena, ali oporavio sam se.

- Igraš?

- Ne, postao sam trener. – klimnula je glavom i ućutala. Spali smo na ovo.

- Da li si srećna? – pitao sam.

- Aleksa, nemoj.

- Moram da znam.

- Da, srećna sam.

- Drago mi je da je bar neko od nas dvoje srećan. Zbogom Andrea.

- Zbogom.

Udahnuo sam, a zatim sa se okrenuo i krenuo ka autu. Moram da odem odavde.

Noći su mi bile najteže.

Gledao sam u ta dva uplakana lica. Andrea je bila besna.

Tata, nemoj da ideš! - gledam svog uplakanog sina kako sedi na stepeništu i moli me da ostanem. Moram da odem odavde. Zakasniću.

- Mili znaš da ne mogu. Ne zaboravi da te volim. - Uzeo sam svoje kofere.

- E pa ja tebe više ne volim! - Andrej skače i trči gore u svoju sobu. Ubio me je ovom rečenicom. Pokopao me je.  Pogledao sam u Andreu, po poslednji put, klimnuo glavom i izašao kroz vrata. Bio je kraj. Izgubio sam ih. Seo sam u taksi, obrisao suze.

Onda sam se probudio. Već pet godina, svake noći sanjam isti san.
Ustao sam i izašao napolje. Sedim na stepeništu.
Sve je ovo moglo da bude drugačije. Da nisam uradio ovo, mi bismo sada bili srećni.
Želim šansu da se iskupim. Želim šansu da zaboravim ovo.