Razlog da zaboravim

Mia

Otišla sam.

Napustila sam ga.

I nisam srećna zbog toga.

Svakog dana osećam istu onu prazninu. Nedostaje mi on. Njegov glas, smeh. Loš smisao za humor. Ceo on.

Od tog dana, kao da mi ništa ne ide od ruke.

Mogla sam da pristanem. Mogla sam da pođem sa njim, ali sa kojom cenom? Možda me i on povredi. Možda me i on odbaci. Ostavi.

Kaže da je zaljubljen u mene. Kaže da sam ja njegov razlog za zaborav. Ali zašto mi onda ne dokazuje to?

Želim da dođe, ali zašto bi? Ja sam ta koja je otišla.

Parkirala sam auto na parkingu marketa i izašla iz njega.

- Mia! – čula sam ženski glas i okrenula se. Rebeka je išla ka meni i smešila se.

- Mia, ćao. – prišla je i zagrlila me. – Odavno te nisam videla. Kako si?

- Dobro, a ti?

- Super. Znaš, preselila sam se kod Dejmona. – divno, to je baš što sam htela da znam.

- Stvarno?

- Da. – bila je tako srećna. – Znaš, on je tako divan prema meni. – bio je divan i prema meni dok me nije otkačio zbog tebe.

- Drago mi je zbog vas. – rekla sam hladno.

- Sad će i on. Parkira. Obradovaće se kad te bude video. Kaže da se odavno niste videli. Dođi nekada, Dejmon će biti srećan što te vidi. – ala je dosadna. – A evo ga! Dragi! – mahnula mu je i on je prišao. – Vidi na koga sam naletela.

- Mia. – prišao je i poljubio me u obraz. Ovo je tako neprijatno.

- Dejmone. – hladno sam rekla. Zemljo progutaj me.

- Kako si?

- Dobro, a ti?

- Dobro.

- Draga, čekam te kod auta već pet minuta. – čula sam muški glas iza sebe i ubrzo osetila Aleksinu ruku oko struka. Šta koji?! – Aleksa. – pružio je ruku prvo Rebeki, pa Dejmonu. Blago rečeno, ubijali su se pogledom.

Pribio me je još bliže sebi.

- Zabrinuo sam se. Kasniš. Nemaš naviku da kasniš. – Aleksa je počeo.

- Izvini. – rekla sam zbunjeno. – Srela sam Dejmona i Beku.

- Ah, Mia mi je tako puno pričala o vama. – manipulator.

- Stvarno? Ona i moj Dejmon su rođaci. – oglasila se Beka.

- Da, čuo sam priču. – rekao je i gledao u Dejmona.

- Ljubavi, hajde idemo. – rekla sam kroz zube.

- Naravno. Vidimo se. – uhvatio me je za ruku i krenuli smo ka njegovim kolima.

- Šta to radiš? – prosiktala sam.

- Spasavam ti guzicu.

- Kako si znao da sam ovde?

- Nisam, ovo je čista slučajnost. Kad sam te video sa njima mislio sam da je ovo trenutak da uskočim u pomoć.

- Kako si znao da mi je potrebna pomoć?

- Istraživao sam malo o njemu, kada imaš veze svuda, brzo dobiješ informacije. – nakezio se.

- Naravno. – rekla sam sarkastično, a zatim ga osmotrila. I dalje je lep.

Ovo je bio prvi put posle dve nedelje da sam ga srela. Nedostajao mi je.

- Hvala ti. – rekla sam.

- Uvek. – nasmejao se. – Pa draga, da li si spremna za kupovinu? – i samo tako kao da se pre dve nedelje ništa nije desilo. Pružio mi je ruku koju sam spremno prihvatila i zajedno smo krenuli ka marketu.

Ponašao se kao da se ništa nije desilo. Kao da mi nije izneo ponudu i kao da je nisam odbila. Moramo da razgovaramo.

Nakon dvominutnog svađanja na kasi, on je platio i izašli smo.

- Moramo da razgovaramo. – rekla sam kada smo spakovali moje kese u moj auto.

- Razgovaramo.

- Ne mislim na to.

- Znam. Večera kod mene? U sedam? – jednostavno je rekao.

- Gledaćemo neki film? – nasmejala sam se.

- Naravno draga, za šta me ti smatraš? – rekao je i poljubio na blic.

- Šta to radiš? – rekla sam.

- Tvoj bivši je gledao u nas i morao sam.

- Vidimo se večeras. – rekla sam i otvorila vrata.

- Nemoj da kasniš. – nasmejao se i zatvorio vrata

Mia diši. Sve će biti okej. Mahnula sam mu, a zatim startovala auto i krenula. Kakav dan.

Ima svo pravo da bude ljut na mene, a on mi je umesto toga pomogao. Promenio se. Prosto sam sigurna u to.

Popravljam košulju koju sam nosila dok čekam da mi otvori.

- Ćao. – rekla sam kada sam ga ugledala. – Donela sam vino. – pružila sam mu bocu vina.

- Moje omiljeno. Uđi. – sklonio se da prođe. – Večera će uskoro biti gotova.

- Treba li ti pomoć? – pitala sam ga kada smo ušli u kuhinju.

- Ne, uskoro je gotovo.

- Hvala ti za ono danas. – rekla sam mu nakon večere. Sedeli smo na krevetu u dnevnoj i pili vino.

- Već si se zahvalila. Želeo sam da pomognem.

- Znaš da nisi morao.

- Znam, ali sam želeo. Gledaj, znam da sam te uplašio onog dana kada sam ti rekao sve ono. Žao mi je zbog toga.

- Nema potrebe. Žao je meni jer sam reagovala onako. Nisam trebala. U trenutku sam se uplašila i rekla neke stvari koje nisam mislila.

- Znam. – nasmejao se i približio mi se. – Drago mi je što si ovde. – stavio mi je pramen kose iza uveta.

- Drago mi je što si me pozvao. I žao mi je što si odbio da igraš.

- Meni nije. Nisam želeo da odem. – nije potpisao ugovor. Ta vest je odjeknula. Danima su svi pričali o tome.

- Zašto? To ti je bila idealna prilika.

- To bi značilo da bi mi ti bila daleko. Rekao sam ti već, prihvatio bih samo ako bi ti pošla sa mnom. Ali pošto si odbila, nisam želeo da se odvajam od tebe. – nisam znala šta da kažem na ovo.

- Mia, od kako sam te upoznao, sve što vidim si ti. – približila sam mu se i jednostavno ga poljubila.

Ne znam kuda će me ovo odvesti, ali želim da pokušamo.