Razlog da zaboravim

Mia

Sedim i razmišljam kako je neko mogao da uradi onako nešto. Razumela bih da je ostavio devojku, pa i verenicu, ali on je ostavio dete, a to ne razumem. A tako sam imala lepo mišljenje o njemu.

Nakon što sam onog dana otišla od njega, celu noć sam preplakala. Jadno to dete. Onda sam malo čačkala, potegla neke veze i saznala ko je u stvari Andrea.

Saznala sam da je rodila prvo dete sa osamnaest godina, bila je dete jebote. Roditelji su bili uz nju i uspela je da završi ekonomski fakultet. Radila je u školi i bila je verena, dva puta. O njenom prvom vereniku ne piše mnogo, ali zato sam o Aleksi saznala dosta toga. Rečenica koja se često pominje je ta da je on „dečko sa velikim talentom". Imao je nesreću i dugo nije mogao da igra fudbal. Piše da ne može ni sada, ali ga to nije sprečilo da trenira sa mladim talentima. Mnogo novca je dao u humanitarne svrhe, to mi se sviđa.

Skrenula sam sa teme. Andrea se udala za druga njenog rođaka. I ima četvoro dece. Andrej, koji je ujedno i Aleksin sin, sada ima petnaest godina, ima blizance od četiri godine i bebu od godinu dana. To je puno dece. Zajedno sa svojim rođakom vodi hotel. Imaju lanac hotela, lepo. Sve u svemu, dobro joj je i bez njega. Vodi miran život.

Aleksa s druge strane, i ako se ne bavi više fudbalom, vodi jedan buran život. Pominje se da je od onih koji često menjaju devojke, nazivaju ga još i „pogubnik za ženska srca". Znači ženskaroš. To mi se ne sviđa. Ali činjenica je da je lep, to ne mogu da poreknem.

Muči me nešto drugo. Od kada sam ga srela, pre tri nedelje u avionu, postao je neko ko je često bio u mojim mislima. Dobra stvar je što sam dobila inspiraciju i pisanje knjige je napredovalo, a Elajdža je bio i više nego zadovoljan. Loša stvar je što sam je ponovo izgubila onog dana kada sam otišla od njega.

- Aleksa Krsmanović. – čula sam Elajdžu iza sebe. – Poznaješ ga?

- Upoznali smo se u avionu.

- Molim te reci mi da nisi pala na njega.

- Iskreno, ne znam. – uzdahnula sam i okrenula se ka njemu. – On je razlog što ponovo imam inspiraciju, isto je on razlog zašto sam je izgubila.

- Šta se desilo? Ubiću ga ako te je povredio.

- Nije me povredio. Ispričao mi je svoju priču i razočarala sam se u njega.

- Čuo sam nešto malo o tome.

- Ispričaću ti ostatak, ali budeš li pisnuo o tome nekome, ubiću te. – pripretila sam mu.

- Znaš da neću.

I tako sam krenula da pričam. Elajdža je bio neko ko je širokih shvatanja, bio je večiti optimista i u svemu je tražio bolju stranu. Nije mu se svidelo ono što je čuo i bio je besan na Aleksu.

- Iskoristi ga. – jednostavno je rekao.

- Kako molim? – šta pokušava da mi kaže?

- Ne sviđa mi se ovo, ali ako je on već razlog tvoje inspiracije, iskoristi to. Završi tu knjigu, izdajmo je i razvalimo. Zapušimo usta mom ujaku.

- Ne mogu to da uradim.

- Mia. – uhvatio me je za ruke. – Da su drugačije okolnosti, nikada ti ovo ne bih dozvolio, ali znaš da nam ovo sada mnogo znači.

- Naći ću inspiraciju na drugom mestu. – ustala sam i krenula da izađem.

- Seti se samo da tri meseca slovo jedno nisi ubola! – povikao je za mnom. Pokazala sam mu srednji prst i izašla.

On nije normalan. Ne mogu tako nešto da uradim. Ne znam kako je mogao da mi traži to uopšte.

Već neko vreme razmišljam o tome. Prošlo je nedelju dana, a meni Elajdžine reči ne izlaze iz glave. U pravu je, ovo nam je zaista bitno. Ali ne mogu da uradim tako nešto. A ako ne uradim, propašćemo pre početka. Zato sam rešila da pristanem. Iskoristiću ga, ali po mojim uslovima.

Obukla sam crne pantalone i belu majicu, stavila diskretnu šminku i krenula kod Alekse.

- Evo! – čula sam Aleksu. Zvonim sigurno već pet minuta. – Mia? – rekao je kad je otvorio vrata. Bio je pospan.

- Mogu da uđem?

- Naravno. – sklonio se da prođem. – Izvini što si čekala, spavao sam. – okrenula sam se ka njemu i pogledala ga. Na sebi je imao crne trenerke i sivu majicu.

- Nema veze. Izvini što se nisam najavila.

- Da li se desilo nešto? – pogledao me je zabrinuto.

- Ne, samo, razmišljala sam o onome što si mi pričao.

- Trebalo ti je vremena, razumem.

- Da i donela sam odluku.

- Kakvu odluku? – bio je sladak ovako zbunjen.

- Želim da budemo prijatelji. – rekla sam jednostavno.

- Dobro. – jednostavno je rekao.

- Dakle prijatelji? – pružila sam mu ruku.

- Prijatelji. – uzvratio je i nasmejao se.

- Dobro, nadam se da imaš nešto za jelo jer sam gladna.

- Nemam, ali bismo mogli da naručimo. – počešao se po glavi. – Sačekaj me tu, idem da se umijem.

- Dogovoreno. – Bože, nadam se da sam u pravu, jer ne želim da kasnije zažalim zbog ovoga.