Together Forever

Part 1

Nova škola, nova država, sve novo. Jako će mi nedostajati sve u Srbiji, društvo, mesta.... porodica koja je tamo,ali svako treba da okrene novu stranicu svog novog i sigurno boljeg života.

Sada da se predstavim.

Ja se zovem Yona Ivanov.
Ja sam polu Srpskinja polu Korejka, mama mi je iz Koreje pa je htela da se zovem tako, a tata mi je iz Srbije pa se on preziva Ivanov. Kad sam bila mala jako sam volela da gledam balet, nekako me je opušta i sa razmišljam o drugim stvarima. Sećam se jednom kad sam se vraćala sa mamo sa predstave, pitala sam mamu da li bi me ona i tata pustili da treniram balet. Nekako njihovi pokreti dok stoje na prstima čine se kao da lete, pokreti ruku izgledaju graciozno, njihovi kostimi su kao kod princeza. Balerine i baletani su tako graciozno, sigurno im je trebalo dosta dugo da nauče taj jedan pokret. Sad da se vratimo na to da sam ih pitala da li smem da treniram balet i oni su rekli da mogu. Bola sam jako uzbuđena jel je to moja najveća želja. Bala sam najbolja u svom klubu u kome sam trenirala, a i šire. Mislim možda čak i u celom svetu. Osvajala sam prav mesta na svim takmicenjima. Sve do jednog dana nisam dobila povrede oba kolena. Morala sam da prestanem da treniram sport koji volim i koji sam se jako trudila. Doktori su trekli da nesmem da treniram više ni jedan sport da ne bi pogoršala ovu povredu. Posle toga mi se ceo svet srušio iako sam imala 10 godina. Jedva sam se pomirila sa činjenicom da ne smem više ni jedan sport da treniram. U klubu u kome sam trenirala brzo su me zaboravili. Mnogo puta sam nagovarala svoje roditelje da opet stanem na prste i zaplešem ponovo. Oni su mi non stop govorili da to ne radim za svoje dobro, i za svoje zdravlje. Tada mi je tek propao ceo svet. Tog dana sam stavila sve baletanke, konstine, sve što sam imala za balet sam spakovala u ostavila na tavan, sve grupne slike koje sam imala i njih sam isto sklonila, medalje, trofeje stavila sam u jednu veliku kutiju i njis stavila na tavan.

Kasnije sam se upisala u muzičku školu gde mi je bilo lepo. I tu sam isto osvajala razna mesta na takmičenjema. Bila sam. Jedna od najboljih tamo.
Sad da predjemo na druge stvari.

Ja nisam mnogo emotivna osoba. Ako patim lakše mi je da patim sama, nego da me vide druge. Ne tražim pomoć od drugih ljudi,nekako imam osećaj da ću mi se drugi ljudi smejati zbog toga što ne znam nešto. Jako teško biram prave prijatelje, zato što nemam baš poverenja u svakog koda upoznam. Prijatelje biram po njihovom ponašanju, karakteru. Mene ne zanima kako se on oblači, koju muziku sluša, meni je najvažnije da je iskren samnom, i da je dobar, ako je on dobar prema ne i onda ću i ja biti dobra prema njemu.

...... Nikad nisam imala dečka. Iako su neki bili zaljubljeni u mene, ali ja u njih njsam. Ako mene pitate kavog bi ja dečka volela da imam? To je jako teško pitanje. Sada se sigurno pitate zašto. E zato što ja tražim dečka, koji je pre svega dobar prema meni, da je pametan, da ne sme da povisi ton na mene,moze nesto da trenira ili svira. Ali pre svega ono što sam nabrojala. Znam tražim nemoguće, ali i to nekad nemoguće može biti moguće samo ako se potrudiš oko toga.

Nekad me ljudi shvate ozbiljno iako nisam tada bila ozbiljna. Nadam se da to nije samo kod mene?

To je o mom životu ukratko. Mi će mo se družiti još dugo,tako da vam do tada mogu sve reči o sebi.

___________________________

Nadam se da vam se svideo deo. Ovo mi je prvi put da pišem knjigu i ne znam kako ce da ispadne. ❤️❤️❤️ Piset u kometarima❤️❤️❤️❤️