Kad sam srela tebe (Eva & Kolja)

Prolog

Xx POV
Uska venčanica savršeno je prijanjala uz moje telo, veo sam prebacila preko glave dok su Majda i mama trčale oko mene i popravljale neke sitnice oko moje frizure.
"Jako si lepa seko."
Okrenem se prema vratima na kojima je stajala Aleksija, moja mala sestra koja ove godine puni osam godina. Raširila sam ruke što je ona jedva dočekala, potrčala je prema meni i zagrlila me glavu naslanjajući na moj već poveći stomak. U četvrtom sam mesecu trudnoće.
"Seko ti ćeš mene zaboraviti kada odeš da živiš sa Koljom."
"Ma jel to moguće pahuljice moja? To se nikada neće desiti jel okej?" Klimne glavom i pomazi moj stomak.
"Kada ćeš da rodiš bebu? Ne mogu više da se strpim."
"Ne još Aksi, seka će još malo nositi bebu." Nasmeje joj se Majda i štipne buckaste obraze.
"Meni je dosadno, niko nema vremena da se igra sa mnom. Kolja je obećao da će me voditi u park a nikako da me odvede."
"Ja ti obećavam da ćemo te zajedno voditi što pre. Jel važi?"
"Važi, mama jel mogu Majda i seka mene da našminkaju? Samo malo."
"Aleksija rekla sam nešto za to." Strogo joj odvrati mama pa se ona skroz rastuži.
"A nemoj da si na kraj srca, samo malo mama." Posle par minuta ubeđivanja mama pristane, Aleksija sva srećna sedne na stolicu pred ogledalom i zatapše rukama.
"Seko hoćeš da mi ispričaš kako ste se ti i Kolja upoznali?"
"Zar opet Aksi?"
"Molim te, jako volim da slušam o tome. Molim te."
"Pa kako da kažem ne tim tvojim okicama?"
Nasmejem se prisećajući se priče koju sam joj ispričala već dvesta puta, sve je počelo ovako...
Flashback
"Jel sve u redu dušo?" Čujem mamin glas iza leđa, okrenem se prema njoj i slegnem ramenima sedajući na krevet.
"Bojim se da to nije za mene mama, ja obična devojka sa sela da upišem fakultet u Beogradu. Plašim se, tamo ću biti sama."
"Nema toga Eva, ti to možeš. To je nešto o čemu si sanjala, ne odustaj mamino."
"Ali i ovako nemate dovoljno novca kako ćete da mi plaćate fakultet?"
"Sve što imamo ulažemo u tebe i Aleksiju, tako će uvek biti. Moraš da pratiš svoje snove a ne da završiš kao ja. Ispunićeš svoj san i time pomoći i tati i meni."
"Bićete ponosni na mene, zaposliću se tamo kako bih vam pomogla ovde."
"Tvoje je samo da učiš, tata i ja ćemo raditi za tvoje školovanje i ostale tvoje finansije. Ne opterećuj se previše. Vreme je da pođemo na stanicu, hajde." Uzmem putnu torbu i kofer sa odećom. Pre nego što izađem još jednom bacim pogled na staru kuću izgrađenu od blata, želim da sve ovo upamtim jer se više neću vraćati ovde. Dolaziće oni kod mene ali ne i ja kod njih. Još jednom pogledam dvorište pred kućom, tu sam se igrala celo detinjstvo sa svojim drugarima, tu sam provela najlepši deo svog života i stvorila najlepše uspomene. Sada sam odrasla, vreme je da nastavim dalje i da ispunim ono o čemu maštam celog života. Do stanice nam nije trebalo puno pošto smo išli autom, tamo je bio samo jedan autobus Beogradskih tablica.
"Vidi našu devojčicu Slađo, već se odvaja od nas."
"Više nije devojčica dragi."
"Prestanite rasplakaću se."
"Seko jel mogu ja da idem sa tobom?" Promumla moja mlađa sestra, podignem je u naručje i zagrlim uvlačeći njen miris u nozdrve.
"Ne sekino, ti moraš da ostaneš ovde i paziš na mamu i tatu. To je velika odgovornost i samo tebi verujem jel znaš? Moraš da paziš da tata svaki dan na vreme uzima lekove, a ako preskoči zovi mene da se izvičem na njega što te ne sluša."
"Nedostajaćeš mi, šta ako tamo nađeš neku seku. Mene ćeš zaboraviti."
"Nikada, ti si moja jedina seka. I uvek ćeš mi biti na prvom mestu, tako smo se dogovorile zar ne?"
"Jesmo."
"Onda više da nisam čula takve reči. Sada moram da idem, a ti čuvaj i sebe i mamu i tatu. Važi?"
"Važi, ćao Evice."
"Ćao Aksi." Poljubim bucmaste crvene obraze i još jednom je pribijem čvrsto uz svoje grudi. Ona će mi najviše nedostajati, duša moja mala. Kada je spustim ona ode kod tate koji je odmah uzme u naručje, pozdravim se sa njim i mamom pa uđem u autobus koji ubrzo krene.
Bilo je tačno dva sata kada sam stigla u Beograd, pozvala sam taxi da me odveze na Palilulu do zgrade u kojoj ću živeti ovih par godina dok sam na fakultetu.
"Izvinite jel možete da mi kažete kojim autobusom mogu do te ulice?" Upitam čoveka za volanom koji je previše prijatan i vidno raspoložen za razgovor.
"Kroz Zdravka Čelara idu autobusi 33 koji ide na Kumodraž i 48 koji ide na Miljakovac."
"Hvala Vam do neba, nikada do sada nisam bila u Beogradu. Plašim se da ću se izgubiti negde."
"Znam kako je to, i ja sam ovde došao pre tridesetak godina. Nisam imao pojma kako ću se snaći ali uspeo sam. Samo veruj u to da ćeš uspeti. Evo stigli smo."
"Puno Vam hvala, baš ste mi pomogli." Nakon što platim i uzmem svoje kofere pozdravim se sa veoma ljubaznim čikicom koji ima blizu pedeset godina. Došla sam do zgrade i pozvonila na interfon jer su vrata bila zaključana. Nakon par trenutaka čulo se zujanje i konačno našla sam se u uskom hodniku, popela sam se na treći sprat i stala ispred vrata sa brojem 14. To je to, ovde ću živeti narednih nekoliko godina. Pre nego što uspem da pokucam vrata mi otvori simpatična žena po imenu Kata, ona je vlasnik stana.
"Dobar dan, ti si verovatno Eva?"
"Dobar dan. Ovaj da, ja sam Eva drago mi je."
"Kata. Izvoli uđi, cimeri ti trenutno nisu tu ali doći će ubrzo. To su bitange i to kakve."
Osmehnem se pošto mi ih tako lepo opiše i izujem patike uzimajući papuče iz svoje torbe.
"Dođi da ti pokažem stan."
"Videla sam stan na slikama. Jako je lep vidi se da je očuvan."...