Kad sam srela tebe (Eva & Kolja)

6. Poglavlje

Dan mi je jako brzo prošao, sve vreme provela sam pored Danijela, sita sam se ismejala danas. Sedim na suvozačevom mestu Koljinog auta naslonjena na prozor, zatvorenih očiju.
"I kako ti se čini moja porodica? Nisu te mnogo izmorili?"
"Ne zaboga. Mali Danijel mi je baš sladak, čak ti ni mama nije tako strašna kako sam mislila. Mislila sam da kada bude čula odakle sam samo će me izbaciti iz kuće i naterati tebe da prestaneš da se družiš sa mnom." Drugi deo rečenice ga je pošteno nasmejao, pogledao me je i prešao prstima po mom obrazu, onako, nežno.
"Eva imam dvadeset godina, ne može mama ništa da mi brani. A i mami si se svidela na prvu, Majdu i dalje ne može da prihvati a tebe je odmah."
"Misliš?"
"Znam. Mada mamino mišljenje i tako ne bi bilo uvaženo, Danijelu si se pošteno svidela."
"Da, baš je šmeker."
"Naravno da jeste. Šmeker na batu." Zakikoćem se i klimnem glavom odvezivajući pojas.
"Hoćeš gore? Majda i Tomislav nisu tu."
"Mm a ti bi da budemo sami?"
"Pa zovem te kako bih te iskoristila."
"Hmm za šta bi ti mene mogla da iskoristiš?"
"Popni se i videćeš." Namignem mu i izađem iz auta, brzo sam se popela do stana, došao je za mnom i naslonio se na vrata tako da ne mogu da otključam. Nasmejala sam se i provukla se između njegovih ruku koje su me istog momenta opkolile oko struka.
"Kolja? Hoćeš li me pustiti da otključam?" Tiho ga upitam na šta on zareži i odmahne glavom, preko njegovih ruku uspem da gurnem ključ u ključaonicu i otključam vrata, brzo smo se našli sa druge strane praga. Okrenula sam se prema njemu, u očima sam mu prepoznala žudnju, verujem da ni ja nisam nešto bolja od njega, mada ja to vešto prikrivam. Izujem se i odem u svoju sobu skidajući već potpuno znojnu haljinu, kao da sam trčala celi dan. Za divno čudo nije došao za mnom, kada sam se presvukla u nešto malo udobnije otišla sam kod njega, bio je u kuhinji i kuvao je kafu. Naslonila sam se na štok gledajući ogromna leđa, okrenuo se sa sve šoljom.
"Promatraš me?"
"Ne. Interesantan si ti dečko."
"Šta to znači Eva?" Slegnem ramenima kad mi postavi to pitanje.
"Saznaj sam, a sada idi i promeni sijalicu u toaletu. Kada uradiš to biću toliko dobra da ću čak i večeru spremiti."
Neko vreme je stajao ispred mene i zagledao svaki deo mog lica kao i svaki deo mog tela, skidao me je pogledom. Šolju je ostavio na radnom delu i sa frižidera iz staklene činije dohvatio kutiju sa sijalicom.
"Držim te za reč." On je otišao u wc i zadržao se tamo svega minut ipo, za to vreme ja sam počela da ljuštim krompir, spremaću mu pomfrit. Pištanje telefona govorilo mi je da me neko zove, pogledala sam ime i u neverici podigla slušalicu. Oboje smo ćutali neko vreme, odlučio je da prvi prekine tišinu.
"Eva kako si?"
"Prilično zanimljivo pitanje Lazare, šta misliš kako sam?"
"Pogrešio sam, znam. Ne ostavljaj me Eva."
"Ostavio si ti mene i to zbog Andrijane. Ne trebaš mi Lazare, ne više."
"Molim te da me saslušaš."
"Ne pada mi na pamet. Ako si zvao samo da me uznemiriš bolje odmah prekini."
"Nisam zvao zato. Video sam čika Mihajla u bolnici, mislio sam da si na poslu pa sam zvao da te obavestim."
"Ne zovi više, taman se raspadao ne zovi me. Kada sam se ja raspadala i tebe i Andrijanu je bilo briga." Tim rečima mu spustim slušalicu i okrenem mamu.
"Evice?" U glasu joj prepoznam uznemirenost i tugu, znači istina je.
"Istina je zar ne? Tata je u bolnici a ti nisi htela da mi kažeš to?"
"Nisam htela da te uznemiravam. Ne ljuti se na mene, kako si ti uopšte saznala da je Miša u bolnici?"
"Zvao me je....On."
"Lazar?" Iznenađenost nije sakrivala, kao da je tu ispred mene klimnem glavom.
"Baš on."
"Neka je proklet. Šta si mu ti rekla?"
"Da me ne zove više taman da se raspada."
"Dobro si uradila, idem kući sada moram Aleksiju da odvedem kod Nike i Saše, kasnije se vraćam u Niš. Javiću ti se ujutru, sada ne razbijaj glavicu ovime. Uživaj laku noć."
"Ali mam...."
"Laku noć Eva."
"Uh laku noć. Izljubi Aksi." Sela sam za trpezarijski sto i dopustila suzama da okupaju moje lice, zašto sada Lazare? Počela sam da te zaboravljam jebote, zašto si morao da me pozoveš? Sve će uraditi da me psihički potpuno uništi, ne mogu više da izađem na kraj sa svime ovime. Sve ide preko moje kičme, sve što se desi ispada da se desilo zbog mene. Nisam primetila da je Kolja pored mene sve dok nije svoje prste postavio na moju bradu i okrenuo mi glavu spajajući nam poglede.
"Ko je On?"
"Nekada je bio neko a sada, sad je niko i ništa. Na koga sam ja trošila svoje živce."
"Znači dečko?" U glasu mu prepoznam malu dozu razočarenja, ipak klimnem glavom i uvežem kosu u rep.
"Šta se desilo među vama? Jel ste zajedno?"
"Bili smo ali on je odlučio da rasturi tu vezu nakon što me je obesčastio."
"Kako te je obesčastio? Ne razumem."
"Nije ni bitno. Glupo je da pričam o tome nakon toliko vremena." Kažem iskreno ali to njega ne zaustavi.
"Možeš sve da mi kažeš Eva, neću te osuđivati."
"Znaš i dalje postoje sela u kojima se poštuju neka stara pravila i neki običaji. Tako je i u mom selu, evo recimo naši momci i momci iz Beograda su sušta suprotnost. Naši su po ceo dan u traktorima i na njivama dok ovde.... Ne znam ni sama, sve je drugačije."
"Kakva su to pravila?"
"Jedno od glavnih je ništa pre braka."
"To znači da?"
"Nisam ispoštovala to pravilo, verovala sam mu kao pas. Svaku laž koju je prodao ja sam prihvatila kao da je Božija zapovest. Obećavao mi je da će me oženiti, pričao kako me voli i još svakakve slatke laži."........