Kad sam srela tebe (Eva & Kolja)

38. Poglavlje

Kolja POV
Bez nje je sve toliko tiho. Cela dva dana čekali smo da nam javi kada je sahrana, sinoć nas je obavestila da je danas na groblju i Nišu. Iako nisam bio siguran želi li me tamo sada, Tomislav i Majda nisu odustali od toga da me nagovore. U tri sata počinje opelo. Sada je dva i dvadeset, i upravo stižemo na groblje. U isto vreme i Igor je zaustavio auto iz kog je izašao sa Laurom i Urošem. Prišli su nam i oni takođe u crnom da se pozdrave.
"Kolja!" Prepoznao sam glasić moje male princeze i okrenuo se sa smeškom prema njoj. Kad sam video koliko su joj oči crvene i natečene slomio sam se. Tako malena a već je ostala bez tate. Jebena bolest. Raširio sam ruke i sačekao da dotrči do mene. Za njom je trčao i jedan mali dečak, verovatno njen udvarač Andrija.
"Princezo." Prošaputao sam i zagrlio je, iz kapele je izašla Eva, pogledom je tražila verovatno Aleksiju. Čim nas je ugledala sa olakšanjem je krenula ovamo.
"Pahuljice, Andro idite kod Nike. Daće vam kiflice, hajde." Aleksija me je nevoljno pustila i uhvatila Andriju za ruku, čim su se udaljili Eva je pogledala u nas.
"Hvala što ste došli. Propuštate predavanja zbog mene."
"Ma ne govori gluposti. Čemu služe drugari?" Rekao joj je Uroš, pogledao sam u njega i pridobio njegovu pažnju. I dalje je sav modar, ovog puta nije bio licemeran kao i obično, nije lagao.
"Jako vas volim ljudi. Moram sada u kapelu. Kada želite dođite unutra." Već se okrenula da ode kad ju je Igor sustigao i uhvatio za ruku. Čuo sam da se osmehnula, onda su zastali i Igor je pogledao u mene.
"Kolja idem da izjavim tetka Slađi saučešće. Nećeš sa nama?" Pogledao sam Tomislava i Majdu, svi smo na kraju krenuli. Igor je pustio Lauru i Majdu da priđu bliže Evi. Nas četvorica smo ih pratili. Ne znam kako sam završio pored Uroša ali znam da je to bilo neprijatno ćutanje za obojicu.
"Opusti se Uroše, neću da te pojedem."
"Šta ja znam, ti si odgovoran za to što idem razbijene glave."
"Ti si odgovoran u stvari. Nisam te ja terao da je poljubiš."
"Vas dvojica da prekinete. Polomiću vam kosti." Ljutito je rekao Igor, klimnuo sam glavom pa ućutao. Slađana je stajala pored sanduka i plakala. Ovog puta njena braon kosa bila je prekrivena crnom maramom, isto kao i Evina. I sa tom maramom na glavi je prelepa. Neko vreme u tišini smo sedeli u toj prostoriji kada su popovi pristigli. Eva je razgovarala kratko sa njima, stajao sam malo dalje od njih i slušao šta govore.
"Znam da je sramota ali mi nemamo odakle da vam odmah platimo. Sve se desilo iznenada i nismo očekivali ovo."
"U redu je dete. Kad budete imali, daćete."
"Stvarno me je sramota, zar crkvi da ostanem dužna?"
"U redu je Eva, platiću ja." Pogledala me je i skupila obrve.
"Hajde, idi kod mame i sestre. Platiću ja, nećeš oca bez popa sahraniti."
"Kolja sramo.."
"Ako će ti biti lakše vratićeš mi novac. Jel može?"
"Hvala ti, moramo da pričamo posle."
"Ima vremena, hajde sada, opelo uskoro počinje." Poslušala me je, osmehnula se nekako i otišla kod tužne Aleksije. Nešto joj je šapnula pa se ova nasmejala i obrisala oči od suza.
"Stvarno nije problem ukoliko nemaju, za ovakvo nešto stvarno novac nije bitan." Rekao je onaj stariji pop koji je pomno slušao moj i Evin razgovor.
"Znam oče samo je ona malo komplikovana. Kod nje sve mora da bude u savršenom redu." Rekao sam kratko i otišao do Uroša koji me je pozvao tačno u tri sata. Stajali smo jedan pored drugog i slušali šta su popovi pevali.
Suze u tim braon očima će mi uvek ostati urezane u pamćenje. Pokušavala je da ostane jaka dok su sanduk spuštali u raku ali nije uspela. Plakala je kao malo dete, meni nepoznat muškarac stajao je pored nje i grlio je. Čak ni nas šestoro nismo ostali imuni na njihove suze. Mala Aleksija došla je do mene.
"Hej princezo ne plači više. Hajde."
"Tata se više neće vraćati Kolja?" Uzdahnuo sam i uzeo je u naručje.
"Ne, tamo gde je otišao i ostaće. To ne znači da je on zauvek nestao, uvek će biti pored tebe samo ga ti nećeš primetiti. Ti i Eva uvek ćete biti njegove devojčice."
"Tata mi nedostaje."
"Znam, svima nedostaje. Ti moraš da budeš jaka, znaš, princeze su veoma jake i izdržljive. Jesi li ti princeza ili nisi?"
"Jesam."
"Onda moraš da budeš jaka."
"Jel smem da plačem?"
"Naravno. Svi plaču kad im je teško."
"Jel to znači da je tebi teško sada? I ti plačeš."
"Da, mnogo mi je teško."
"Zašto?"
"Zato što ti, Eva i tetka Slađa plačete. Ne volim da gledam devojke kako plaču."
"Želim da ti oženiš Evu." Rekla je naslonivši se na mene, zatvorio sam oči kratko i pogledao u nju. Držala je majku pod ruku i gledala u nas dvoje.
"To i ja želim. Dajem ti obećanje, daću sve od sebe da to ispunim. Može?"
"Držim te za reč."
"Znam. Obećavam da ću ispuniti tvoju želju."
Eva POV
Čekala sam Kolju koji je otišao da razgovara sa popovima. Mamu sam poslala u restoran u kome smo napravile ručak za tatinu dušu. Čekala sam Kolju da razgovaramo kada mi je ispred nosa iskočio ni više ni manje Lazar. Namrštila sam se i izvila obrve upitno.
"Šta radiš ti ovde?"
"Došao sam da izjavim saučešće."
"Hvala. Sad ako želiš idi u restoran a ako ne želiš gubi se sa mojih očiju da te više za života ne vidim."
"Znaš, mislio sam pošto je tvoj otac umro. I pošto znam da nemate od čega da živite, da se udaš za mene. Osiguraću tvojoj majci i sestri život kakav zaslužuju."
"Molim?! Ma kakve to gadosti pričaš? Otac mi je upravo sahranjen idiote. Prokockao si moje poverenje i moju ljubav. Šta hoćeš od mene prokletniče?! Ne volim te više, neću se udati za tebe makar mi život stvarno od toga zavisio. Beži mi sa očiju." Nisam videla ni kada su popovi prošli ni kada se Kolja približio. Čula sam samo kako me doziva......