Kad sam srela tebe (Eva & Kolja)

31. Poglavlje

Eva POV
Prošlo je već nedelju dana otkako Kolja i ja učimo zajedno. Super nam ide, upravo sada ulazim u njegov stan, iako je već oko pola deset uveče, dogovorili smo se da ću večeras biti ovde jer Toma i Majda opet nisu kod kuće. On se tušira, rekao je da je otključao i da me očekuje. Po cele dane smo zajedno, počinjem da preispitujem sebe i odluku da učim sa njim. Ne kažem da mi je loše, ili da me on ometa i prekida u učenju, samo ponekada se zagledam u njega i naravno on to primeti. Onda kreću njegova slatka i manje slatka dobacivanja. S vremena na vreme čak i flertuje sa mnom, na jako čudan način. Takav flert još uvek nisam doživela. Otišla sam pravo u njegovu sobu, zatekla sam sve onako kako smo i ostavili juče. Knjige su bile po stolu razbacane. Dok sam ga čekala da završi sa tuširanjem pospremila sam taj nered jer je on jedan aljkavac. Čak sam mu i kafu skuvala. Da, potpuno sam se odomaćila ovde, njemu to ne smeta. Stalno me zeza da ćemo i tako živeti zajedno, pa ću mu svako malo kuvati kafe. Stajala sam na prozoru i gledala na ulicu. Konjarnik je jedno divno naselje, nije baš preterano mirno ali sviđa mi se. Začula sam otvaranje vrata kupatila uz nepodnošljivu škripu istih. Prelep miris muške kupke širio se kroz stan, okrenula sam se prema vratima sobe taman kada se i on pojavio na njima. Grudi su mu bile gole, oko struka je držao peškir koji je bio prilično labavo učvršćen. Prvi put izlazi ovakav ispred mene, u stvari jeste i jednom pre ali tada sam ga gledala samo kao prijatelja. On je definitivno hodajući greh.
"Sviđa ti se ovo što vidiš hm?" Podignem pogled konačno na njegove oči i shvatim da sam buljila u njega kao da prvi put vidim muškarca. Skupila sam usne u ravnu crtu pa osetila kako crvenim onako, cela. Nasmejao se i izašao negde, vratio se posle svega dva minuta. Ušao je u sobu i zatvorio vrata za sobom. Prilazio mi je samouvereno, ubrzo našla sam se zarobljena između njegovog tela i ledenog zida. Viši je od mene tačno za dve glave, tako da mu nije bio problem da me sakrije svojim telom kao da je još neko sa nama ovde.
"Da skidam peškir, malena?" Govorio je na moje usne, pričao je tiho. Toliko tiho da sam ga jedva čula.
"Ne. Molim te obuci se." Kažem nekako sve ono što ne želim ali moram, tako je ispravno. Nije hteo da me sluša, posegnuo je ka peškiru ali zaustavila sam ga u toj nameri i čvrsto zatvorila oči. Gromoglasan smeh se širio sobom zbog tog mog poteza.
"Dobro de, neću. Idem da se obučem, stidljivko." Uzme odeću iz ormara i ostavi me u svom ludilu da polako ali sigurno totalno izludim. Ispala sam debil, stvarno ne mogu da verujem. Ljuta na sebe a i na njega sela sam za radni sto i otvorila jednu skriptu. Kada se ponovo vratio, seo je pored mene i uzeo kafu u ruke. Ponašao se kao da se ništa nije desilo pre par trenutaka ali ja sam i dalje gorela. U stvari nisam gorela, više sam tinjala. Slučajno sam ga pogledala i videla kako se smeška posmatrajući me.
"Zašto se keziš?"
"Slatka si kad se stidiš. Imaš reakcije kao neka devojčica, a nije ti prvi put da vidiš muškarca polu golog. Zar ne?" Nisam mu odgovorila. Sramota me je, stvarno sam blesava. Nije mi prvi put ali on izgleda mnogo bolje od Lazara. Lazar je nezreo i bez obzira na njegovu građu ne može da se meri sa Koljom koji je prepametan i bez obzira na sve što sam izgovorila dok smo bili posvađani, on zapravo jeste muškarac. Ima stav, čvrsto se drži onoga što želi. Tu se razlikuju on i Lazar, jer Lazar nema volje da se bori. On želi sve na pladnju.
"Zašto se stidiš? Zar to sve nije normalno ako te neko privlači? Naravno da ćeš da gledaš, kao što ja gledam tebe."
"Ti i ja nismo isto. Muškarci su poznati po tome da se ne stide ničega."
"Nemoj da si tako sigurna."
"Dobro, ako je tako, kaži mi jednu stvar koja tebe može da postidi. Zanima me, hajde." Zamislio se malo a onda rekao nešto što me je nateralo na razmišljanje.
"Postidim se recimo nekih tvojih pogleda. Ne onih od malopre, onih željnih. Već onih nežnih, smotanih. Onih koje mi te tvoje divne oči svakog dana upućuju. Kad me pogledaš tako, dođe mi odmah da te obučem u belo i odvedem u crkvu." Nastalo je par minuta tišine, pa je opet progovorio.
"Postide me recimo tvoji trapavi dodiri. Kad nam se ruke slučajno dodirnu recimo. Međutim ne jer si ti loša u nekim stvarima već jer me privlačiš koliko i ja tebe. Samo što ja to smem javno da iznesem, a ti ne smeš. Postidi me isto tako i svaki tvoj slučajni osmeh dok si zadubljena u svoje misli. Dok razmišljaš o nečemu što verovatno nije za tuđe uši. Znaš li zašto me to postidi?" Pomno sam slušala šta mi govori, gledala sam u njegove usne koje su govorile nešto što mi niko nikada nije rekao. Odmahnula sam na kraju glavom. Stvarno nemam predstavu zašto ga postidi sve što ima veze sa mnom.
"Objasni mi. Molim te."
"Zato što dok te gledam tako kako se smeškaš, tako dok si zamišljena i dok ne znam šta se zbiva unutar te lepe glavice, ja osećam one vaše jebene leptiriće u stomaku. Zato što kad te vidim takvu i ja bez razloga počnem da se cerekam. Ostalo je na tebi. Shvati kako želiš." Uzeo je jednu svesku sa beleškama u ruke. Stvarno ga ne razumem. Ne znam šta pokušava da mi kaže. Od nervoze dohvatila sam njegovu omiljenu šolju i popila par gutljaja kafe. Kad sam shvatila šta radim i da me on gleda ostavila sam šolju i ljutito se okrenula prema njemu.
"Šta je odjednom?"
"Nerviraš me. Zašto govoriš u šiframa? Kakve jebene leptiriće spominješ? Zašto sve što ima veze sa mnom tebi može glave da dođe?"
"Želim da neke stvari shvatiš sama. Eto zato govorim u šiframa. Još neko pitanje lepoto?"
"Zašto me gledaš tako?"
"Kako?" Uzvratio mi je pitanjem.
"Kao da bi me kresnuo na ovom stolu." Izvio je usne na gore i primakao mi se najbliže moguće.
"Zato što bih upravo to uradio.".......