Kad sam srela tebe (Eva & Kolja)

8. Poglavlje

Eva POV
Dok sam se tuširala glavom mi je odzvanjala rečenica "Čemu služe drugovi?", stvarno čemu služe? Gde su svi moji drugovi? Kada su postali moji najveći neprijatelji? Kada sam se istuširala obukla sam kariranu košulju i plave uske farmerke. Raskopčala sam prva dva dugmeta na košuljici i podvila rukave do laktova.
Osušila sam kosu i spremila sve da krenem na posao. Jedva čekam da vidim malog Danijela, jako je simpatičan i veoma pametan a ima tek pet godina. Stavila sam malo svog parfema na vrat i zglobove ruku utrljavajući ga u kožu, posle toga otišla sam da se javim ono troje. Bili su u kuhinji i doručkovali.
"Ljudi ja idem, došla sam da vam se javim." Rekla sam i prošla rukom kroz kosu kako bih je namestila, Kolja se okrenuo prema meni i odmerio me bez trunke stida.
"Zar nije rano da već sada kreneš? Odbaciću te ja."
"Ne, planiram da svratim još negde usput. Zato sada krećem."
"Nisi ni jela ništa od juče. Uzmi barem par zalogaja." Nagovara me Kolja ali odmahnem glavom.
"Nisam gladna, kupiću nešto kada ogladnim. Idem sada, lepo provedite dan društvo, ćao."
"Ćao." Kažu u isti glas, Toma i Majda mi mahnu dok Kolja još uvek gleda za mnom. Na izlazu iz stana muška ruka me zaustavi i okrene prema sebi. Sudarila sam se sa njegovim grudima.
"Šta je bilo Kolja? Gde gori kada juriš za mnom celo jutro."
"Ako se stidiš da te vide sa mnom neg..."
"Bože o čemu ti razmišljaš. Idem na još par mesta, okej? Javiću ti se kada stignem kod tvojih ako ti to nešto znači. Ali ne vidim razlog da brineš."
"Ima ovde svakakvih, zato kažem. Obavezno se javi kada stigneš." Klimnem glavom i zagrlim ga, ne znam zašto sam uradila to. Zagrljaj je trajao svega par sekundi, nije mi dugo trebalo da shvatim šta radim, okrenula sam se prema vratima i uz zatvaranje istih ga pozdravila.
"Vidimo se!"
...
Podne je, upravo sada sam ušla u dvorište porodice Stanković. Uhvatila sam se za telefon kako bih se javila Kolji ali onda sam shvatila da nemam kako. Nemam njegov broj telefona a ne znam koristi li društvene mreže. Kada smo nas četvoro zajedno ne obaziremo se na telefone već jedni na druge. Laganim korakom sam došla do vrata i pokucala. Čekala sam svega par minuta, vrata mi je otvorio dečko bez majice, pogledao me je zbunjeno i naslonio se na štok.
"Ovaj ja sam Eva, Danijelova dadilja." Kažem kada počne da me odmerava, klimne glavom i pusti me unutra. Danijel dotrča do nas i uleti pravo u moj zagrljaj, podigla sam ga u naručje i zavrtela se oko svoje ose. Glasno se smejao, uhvatila sam njegovu malu ručicu i poljubila je.
"Lazo upoznao si Evu?" Upita Danijel nevinim dečijim glasićem, stresem se kada čujem kako se ovaj momak zove. Zašto Bože? Zašto me sve podseća na njega?
"Jesam. Drago mi je." Čoveče, i glasovi su im slični. Klimnula sam glavom i pružila ruku sada već nasmejanom dečku. Ponovo pogledam u Danijela i poljubim ga u obraz.
"Jesi gladan mali gospodine?"
"Jesam. Mama je jutros rano otišla na posao a Lazar ne ume ništa da spremi. Kolja se nije vraćao, verovatno je spavao sa tobom." Lazar se zaceni od smeha, tek onda shvatim da rečenica jeste dvosmislena, presečem ga pogledom i krenem prema kuhinji sa sve Danijelom u rukama.
"Zašto se Lazar smeje?"
"Daki tvoj drugi brat je malo pokvaren i tu rečenicu je shvatio kako ne treba. Shvatićeš uostalom kada porasteš još malo." Govorim dok ga stavljam na radni deo.
"Objasni mi sada."
"Mali si još. Sada kaži seki šta bi jeo?" Nakon pregovaranja od pola sata oko toga kako hoće da ispržim jaja konačno se dogovorimo da ću spremati omlet. Dok sam pržila i Lazar je ušao u kuhinju.
"Pita te Kolja zašto mu se nisi javila kada si došla." Jao skroz sam zaboravila na to, pomerim tiganj u stranu i poslužim Danijela.
"Nemam njegov broj, ne znam kako je upisan na društvenim mrežama. Kako da mu se javim?"
"Hajde upiši broj i zovi ga. Pobiće nas ne budeš li mu rekla da si dobro u narednih pola sata. Džabe mu govorim da si stigla." Izdiktira mi broj i izađe iz kuhinje, hranila sam Danijela i okrenula Kolju.
Kolja POV
Već počinjem da pizdim. Rekla je da će se javiti i nije se javila. Ludo žensko. Telefon počne da mi zvoni, dođe mi da ga razbijem, kada vidim nepoznati broj shvatim da je to ona. Brzo sam podigao slušalicu.
"Ti reče čim stigneš da ćeš se javiti."
"Nisam imala kako. Broj sam uzela od Lazara sada, zabavljala sam se i pravljenjem doručka za Dakija."
"U redu. Jel se Lazar normalno ponaša?"
"Kako to misliš ?"
"Pa ono, nije navalentan i tako te stvari."
"Nije, šetka se po kući kao paun ali ne dira me. Zašto?"
"Zato što ume da bude naporan. Ako te bude uznemiravao samo me zovi."
"Ne brini za mene. Ćao." Ne uspem da joj odgovorim prekine mi vezu i iznervira me. Jao kako bih joj otkinuo glavu sada. Umesto da učim ja brinem o toj kokoški, a već na početku godine me čeka haos. Zatvorim skrpitu i zafrljačim je na drugi kraj sobe. Bacio sam pogled na prazan krevet i zamislio nas dvoje u njemu, crni Kolja izbaci te misli iz glave. Ona je samo cimerka tvog najboljeg prijatelja. Ništa više od toga. Kako da skrenem misli sa nje dođavola?! Pogladim se po bradi, jedino logično rešenje je da legnem i spavam. Jedino mi u snove još nije došla i poremetila mi život. Skinuo sam se u bokserice i tako se samo bacio na krevet, zaspao sam ubrzo ali nije mi se dalo. Veštica mi je i u snove stigla, blago meni.
Eva POV
"Hajde da slažemo kockice Evaaaaa!" Pogledam u njega i odmahnem glavom.
"Hajde prvo da pokupimo igračke koje smo ostavili ovako. Mama kada dođe i vidi sobu u haosu, obesiće nas na banderu naglavačke." Kažem mu mrtva ozbiljna, upašeno počne da skuplja igračke...........