Kad sam srela tebe (Eva & Kolja)

9. Poglavlje

Taman kada sam raspremila njegovu sobu, i gospođa Kalina je došla. Kako sam shvatila to? Pa po tome što je Lazar iz dnevne sobe brže bolje otrčao u svoju.
"Mama je izgleda stigla. Hajmo dole da vidimo." Kažem Danijelu koji se odmah podigne sa poda i potrči prema vratima, kod stepenica ga sustignem i uzmem u naručje kako ne bi zapeo za neku stepenicu i pao.
Bila sam u pravu, Kalina je sedela u dnevnoj sobi i gledala u telefon.
"Dobar dan." Kulturno je pozdravim, okrene se prema nama i nasmeje se, ustane pružajući ruke ka Danijelu, predala sam joj sina i stala pored njih dok su se mazili.
"Dušo moja.... Jel te je umorio danas draga?"
"Nije. Baš smo se lepo družili, lepo je i jeo."
"O super. Kako je tebi bilo sine sa Evom? Molim te draga nemoj da stojiš, Bože osećaj se kao kod svoje kuće." Kaže kada shvati da i dalje stojim a ona je sela. Malo mi bude neprijatno ali ipak sednem.
"Meni je super sa Evom. Upoznao sam je sa Lakijem, a mama zašto je Lazar počeo da se smeje kada sam rekao da je Kolja sinoć spavao sa Evom?" Kalina ga pogleda podignutih obrva a onda pogleda i u mene.
"Kako to misliš dušo? Jesi li rekao kod Eve ili baš sa Evom?"
"Rekao sam sa Evom. Jel to nešto loše?"
"Nije ništa loše samo što je Lazar to malo drugačije shvatio."
"Kako drugačije? Ne smeje se kada kažem da sam ja spavao sa tobom."
"Nije ni bitno mili. Bio si u pravu, Kolja je spavao kod mene, Majde i Tome u stanu." Pogleda u mene i klimne glavom. Kalina ga spusti iz krila i on ode nekim svojim "poslom".
"Baš umeš sa decom. Koliko tvoja sestra ima godina?"
"Ima četiri."
"Oo godinu dana je mlađa od Dakija. Popričaću malo sa Lazarom, nije okej što se smeje tako za gluposti."
"Ni on ni Danijel nisu mislili ništa loše. Jeste glupo ali ne zameram ni jednom ni drugom."
"Znam ali nije u redu prema tebi, šta se njega tiču te stvari?"
"Kažem, u redu je. Nikome ne uzimam ništa za zlo."
"Kako želiš. Nego kaži mi kako si odlučila da upišeš fakultet u Beogradu?"
"Pa od malena sam govorila kako želim da se jednog dana bavim tada sam govorila čuvanjem ljudi. Moji su mislili da ću biti doktorka ali ja sam se posle dosta premišljanja odlučila za Bezbednost, gledala sam svakakve dokumentarce, pratila razne emisije i privuklo me je jednostavno. Želim da štitim svoj narod, u stvari da služim svom narodu. Smatram da je to nešto najlepše, u selu su govorili kako jedna devojka ne treba da se školuje. Nažalost u mom selu i dalje je mnogo više zastupljeno to patrijarhalno razmišljanje, misle da je žena za to da riba podove i čuva decu a onda i unuke. Da žena treba da ćuti i trpi celog života roditelje, onda muža, svekra i svekrvu i samo da radi pognute glave šta joj se kaže. Ja to ne želim, mojoj pahuljici i meni osiguraću što bolji život i osiguraću i roditelje kada više ne budu mogli da se drže na nogama. Tako sam i upisala fakultet, jer ne želim ceo život da mi neko visi nad glavom i govori šta ću i kako raditi. Jednostavno došlo je takvo vreme, u vremenu kada muškarci vladaju jedna žena mora da se izbori za sebe i svoja prava. Slažem se ja, žensko treba da rađa, da pazi i na decu i na kuću ali isto tako treba i muškarac, zar ne?"
"Želim ćerku kao što si ti. Tvoji roditelji su ponosni na tebe, i tvoja pahuljica je presrećna što te ima." Nasmejem se kada iskoristi Aleksijin nadimak i klimnem glavom.
"Vaspitavana sam tako. Tata je uvek poštovao mamu, delili su sve poslove i zajedno se trudili da me nauče nečemu što će mi nekada biti od koristi."
"Kako se zovu tvoji roditelji?"
"Mama se zove Slađana, Mihajlo mi nije biološki otac. Biološkog ne poznajem ali iz priča shvatila sam da se zove Dušan."
"Ozbiljno? Baš mi je žao, ali vidim da Mihajlo tebe obožava. Verujem da ti pored takvog očuha biološki otac nije nekada zafalio."
"U pravu ste, nikada nije. Čak nosim i Mihajlovo prezime." Kažem nekako ponosno, i jesam ponosna. Ponosna sam što nosim prezime Martinović.
"To je divno. Dušo, ja važim za jako strogu ženu u Koljinom i Lazarovom društvu, svi me znaju po strogoći. Nije to baš tako kako oni opisuju ali neke granice su uvek postojale. Za tebe mislim da ćeš isto biti divna mama, ako ti bilo šta zatreba nemoj slučajno da se ustručavaš. Uvek ću da pomognem gde mogu i koliko mogu."
"Drago mi je da imate takvo mišljenje o meni ali stvarno mi ne treba ništa. Ako mi nešto i zatreba pozvaću svoje roditelje." Pogledam na sat i vidim da je već pet, dozvala sam Danijela koji je brzo dotrčao iz kuhinje pravo meni u zagrljaj.
"Dušo, ja moram da krenem sada. Vidimo se sutra."
"Zašto ne ostaneš još? Moliim te dušo ostani." Kalina i ja se nasmejemo kada me nazove nadimkom koji sam ja namenila njemu.
"Jao ti si moja duša i ja sam tvoja duša, jel?" Klimne glavom i uvuče mi se u krilo, poljubim ga u glavicu i još jednom zagrlim.
"Molim te ostani! Mama kaži joj da ostane još."
"Sine, Eva ima obaveza. Ja sam došla i sada ću ja da se igram sa tobom. Ona će doći sutra ponovo."
"Ali ne želim da ide."
"Moram Daki. Idi kod bate gore i maltretiraj ga malo, on to jedva čeka." Kalina prasne u smeh kada to kažem kobajagi zločesto. Danijel raširi svoje inače krupne oči i zatapše rukama.
"Idem kod Laze." Poljubi me u obraz i otrči gore.
"Vidimo se sutra!" Viknem za njim ali ne čuje me mali blesavko. Ustala sam sa kauča i pružila ruku Kalini.
"Ne morate me pratiti. Vidimo se sutra, doviđenja."
"Doviđenja, izvini ako sam te uvredila nisam mislila ja ništa loše."
"Taman posla.".........